Bez ikakvog predznanja, pomoći, poznavanja tehnike rada, počeo je da slamku po slamku slaže, dok slika zaista nije poprimila izgled njegovog doma. I sam iznenađen lakoćom kojom je uspevao da radi, Dušan Kovačević reši da, umesto ribolovačkih priča na šoru i ponekad prazne čuvarke, slamom u slici upeca ribu koju god poželi
Piše: Miroslav Ninković
Drema Rivica u letnje nedeljno popodne. Tek koja prikolica puna lubenica ostavljena pred kućom nagoveštava da smo u selu koje voli i nudi slatke sokove života. I iz krupnih, zrelih lubenica ali i iz vinograda. Put nas ipak nije naneo ni zbog tradicionalne bostanijade niti manifestacije Dana vina po kojima se i Rivica nalazi na turističkim mapama Srema.
Ponajmanje smo tu da bi tragali za rekom iako prema narodnom predanju o imenu Rivica se govori da je došlo od latinske reči rivus (reka), jer na ulasku u selo sa istoka valja preći dubodolinu, kroz koju vijuga potok, koji često nabuja i tada je strašna bujica, koju je opisao Miloje Bumbić u svom putopisu „Irig i njegova okolina“. U Rivici smo da bi upoznali Dušana Kovačevića, samoukog slikara. U kući, u ulici Maršala Tita broj 1, nigde ateljea, nema štafelaja, ne mirišu boje, niti su igde četkice i platna. Pa opet, materijala za rad, koliko vam srce želi. Slama! U ovoj tehnici Dušan je otkrio svoju strast, hobi i rad koji ga smiruje i krati mu duge zimske dane i noći. Sve se i dogodilo baš jedne zime pre nekoliko godina kada je slučajno odgledao emisiju posvećenu slikarima amaterima iz Kovačice. Slike rađene slamom.
A njemu odraslom na selu, bar o slami niko nije morao bilo šta da objašnjava. Napolju sneg, steže hladnoća, skazaljke na satu zaspale …I poče Dušan da stvara. Od tada pa do dana današnjeg. Sada mu penzionerski dani daju mogućnost lagodnijeg raspolaganja vremenom. Dok je radio i posao ga vodio po terenima, kaže, bilo ga je svuda, u Pljevljima, Smederevu pa i u Nemačkoj. Bilo je ponuda da ostane u Berlinu ali srce vuče kući… Najlepša je Rivica! Ne obrađuje zemlju, ima nešto bašte i voćnjak. Rodi šljiva za kazan, a bude i višanja, tu negde oko 1.500 kilograma se da ubrati. Pominje Dušan sada svog komšiju, Crnobarca, kod koga je otišao po svoj slikarski materijal jer slame nije imao. Načupkao je slame koja je već prošla kroz kombajn i bila je sabijena u balu. Rešio je da motiv na prvoj sliici koju će uraditi bude njegova kuća. Bez ikakvog predznanja, pomoći, poznavanja tehnike rada, počeo je da slamku po slamku slaže, dok slika zaista nije poprimila izgled njegovog doma. I sam iznenađen lakoćom kojom je uspevao da radi, Dušan koji je inače bio lovac, ali i strastven ribolovac, reši da umesto ribolovačkih priča na šoru i ponekad prazne čuvarke, slamom u slici upeca ribu koju god poželi. Tako su ribe postale njegov drugi motiv i pravi umetnički trofeji. Ostali motivi nudili su se sami. Jednostavno, ono što mu se svidi, sa fotografija, kalendara…
Ni dalje nije imao savet bilo kakav, te je sam tražio načine da tehnika rada bude bolja a slika kvalitetnija. Koristio je, kaže, i lemilicu pa njom prošara slamu kako bi dobio određene efekte. Slamu potopi u vodu, zatim je proseče, raširi, a onda uzima peglu pa sledi peglanje. Pade mu na pamet da slamu i oboji. Ali čime? Slatko selo Rivica, a nema kuće u kojoj se ne prave kolači. Pa se tako seti da bi supruzina farba za kolače bilo pravo rešenje. Spremaju se kolači, stvaraju se slike. Slamu opet potopi, jer farba se ne prima sa prednje nego sa unutrašnje strane.
Sekao je slamu od ječma, raži, pšenice. Ječam i zob su najbolji. Slama od pšenice je tvrđa, deblja i teže je raditi sa njom. Nijanse je dobijao u zavisnosti od dužine koliko slama ostane u farbi.
– Nije loše, mada znam da uvek može bolje. Nisam nikada do kraja zadovoljan. Mnogi mi kažu da je to lepo, al’ šta ja znam… Ma ,može to mnogo bolje. Neke slike uradim za nedelju dana, to su one manje. Neke veće ili sa više detalja, gde hoću da se vidi svaka ciglica, svodovi na manastirima.. e te radim i po mesec dana. Tu koristim i lupu – priča Dušan. – I verujte mi, ja dok radim uživam. Ljudi se čude odakle mi strpljenje i kažu da oni za to ne bi imali živaca. Ne znam.. Možda sam se naučio strpljenju čekajući da riba zagize ( smeh ) ili je to tako samo kada čovek nešto stvarno voli. Kada mi je supruga noslila neke slike u Rumu da se urame, pitala je žena koja tamo radi, može li da me upozna jer nije nikada srela muškaraca koji ima tako debele živce. A mene, eto, taj rad smiruje i opušta. Uživam i odmaram se dok to radim.
Do sada nije dobio nikakvu stručnu kritiku, a običnom svetu se slike dopadaju. Malo je Dušan sramežljiv i nikada nije ni pomislio da bi mogao da svoje slike negde izloži i pokaže. Priznaje da on i nema takvu potrebu. Drugi ga veli, nateraju pa je tako slike iznosio na „Vinijadu“ i na svečanost prilikom otvaranja trga u Irigu.
– Bilo je tu slika koje su se prodavale. I sad pitaju mene, da i ja po neku prodam. Ali ja to ne mogu. Meni žao da više sliku nemam. Plašim se da takvu više neću znati da uradim. Dolazili ljudi, pitaju za cenu, hoće da kupe… Ali, ne vredi… ne mogu, neću. Na „Vinijadi“ prošle godine se jedna profesorica iz Beograda, oduševila slikama. Mada mi je rekla da takva manifestacija nije baš za izlaganje jer su ljudi tu došli zbog vina i hrane. Pozvala me je da dođem u Beograd, ostavila mi kontakt … Ali ‘de ću ja sad da idem..- priča nam Dušan.
Slikanje slamom i dalje ga okupira, ali to mu je zimska ljubav. Nasekao je slame toliko da je za narednih deset godina ne može potrošiti. Sada je upoznao i grafiku i tokom leta radi portrete. Namerava da stupi u kontakt sa Udruženjem likovnih stvaralaca Rume. Došao bi i poneo slike, pa ako ga prime, bilo bi mu drago da zajedno sa njima stvara i učestvuje na izložbama. Samo još nikako da to učini, sve danas će, sutra će…
Ako putnika – namernika put nanese do Rivice, pitam Dušana, može li da navrati do njega i pogleda slike koje radi?
– Kako ne! U svako doba. Vrata su otvorena i dobro došli. Jedino da ne traže da ih prodam.
I tako…dok se Dušan ne odvaži i dok se ne steknu prilike da u nekoj galeriji prikaže svoj talenat i prenese na posmatrača ljubav koja je utkana u svaku nit slame, navratite u Rivicu. Okrepite dušu a biće i za gušu. Uz dobro sremačko vino uvek se i dobro prezalogaji pa posle može i parče zrele, crvene i hladne lubenice. A onda kod Dušana da vam kaže i pokaže kako on to radi. I da vas nauči strpljenju. Možda baš tu otkrijete zlatnu ribicu od zlatne slame koja se presijava i pliva sremskim poljima niz rivičku reku. Dušan ju je pronašao i želja mu je ispunjena. Da slamom stvara svoj skromni, a ustvari bogati svet.
