Već 20 godina Dimitrije Nikolić iz Morovića posvećen je pčelarstvu – poslu u koji je, kako kaže, uplovio sasvim slučajno. Jedan razgovor sa prijateljem probudio je radoznalost koja se pretvorila u strast i hobi. Na početku je imao čak 1.000 košnica, ali je zbog drugih obaveza broj smanjio na 600.
-Tokom proteklih 20 godina bilo je i uspona i padova. Recimo, desi se da pčelinje zajednice zime nekad prežive dobro, a nekad stradaju. Loša godina znači lošu pašu, pa i to treba finansijski izdržati, jer u tim slučajevima moramo ulagati sopstvena sredstva da bismo održali pčele u životu. Ali, tako je u celoj poljoprivredi, a pčelarstvo je samo jedna od njenih grana, takoreći fabrika pod otvorenim nebom – kaže Nikolić.
Protekle godine, pčelari širom Srbije zabeležili su gubitke i do 90 posto pčelinjih zajednica, a slična situacija pogodila je i Rumuniju, Ukrajinu, južni deo Rusije i Ameriku. Dimitrije je tada kupio novih 250 košnica, razrojavao ih, delio i uspeo da popuni broj koji mu je nedostajao.
-Ovo je veoma skup hobi jer su zime postale tople, proleća hladna, a leta ekstremno suva. To nam stvara ogromne probleme. Jer, ako nema hrane, pčele moraju da se prihranjuju šećernim sirupom, a ako nema polena, taj nedostatak mora da se nadoknadi tako što poskupljujemo naš prioizvod na tržištu kako bi nadoknadili razliku između prinosa i prihoda. Ja u krugu od 30 kilometara imam četiri velika pčelinjaka, tako da košnice ne selim nigde. Na teritoriji Fruške gore imam jedan od 200 košnica, pored njega imam pčelinjak sa 120 košnica u Višnjićevu, dok su preostala dva kod kuće u Moroviću. Iz 600 košnica godišnje dobijem tri do četiri tone meda, ali prioritet mi je polen, a ne med. Kad pčelarimo na polen, meda bude manje, jer ako pčelama uzimamo polen onda se one fokusiraju na ono što im nedostaje, ono čega im fali u košnici to i donose. A pčelama je polen jako bitan, jer ako ga nema neće biti ni legla, odnosno bez njega nema razvoja zajednice- ističe Nikolić i dodaje da u ponudi ima sve vrste meda, a poslednjih godina i suncokretov, jer je ova kultura sve zastupljenija u ovom kraju zbog otpornosti na visoke temperature.
Plan za budućnost mu je da zadrži ili možda da smanji broj košnica, kako bi kvalitet ostao na visokom nivou. Kaže da polen prodaje uglavnom putem interneta i društvenih mreža, a kupci mu na kućni prag dolaze iz celog Balkana i dodaje:
-Ispravna obrada polena je ključna za kvalitet i tržišnu cenu. Moja porodica poseduje svu potrebnu opremu i sušaru kapaciteta 200 kilograma, gde polen sušimo u kontrolisanim uslovima. Jer, ako nije dobro osušen, on fermentiše – zato je sušenje ključno. Međutim, nama količina nije presudna, nego nam je bitan kvalitet, pošto samo tako kupci nastavljaju da nam se vraćaju. Poslednjih nekoliko godina država prepoznaje pčelare tako što im daje podsticaj od 1.000 dinara po košnici i 50 posto povrata uloženog novca u opremu, što nam mnogo znači.
Znanje o pčelarstvu Dimitrije je sticao na stručnim predavanjima, kao i iz literature, u praksi i uz pomoć mentora. Kaže da je pčelarstvo porodični posao te da bez podrške porodice nema uspeha. Sa ponosom dodaje da ima sina i unuka koji će nastaviti njegovim putem.
S. Mihajlović
