Budite „neobični“ ljudi
Nova godina je došla, a sa njom i nada da će ove godine svoju slavu Grkovići dočekati u novoj kući. Vatra je naložena, sobe su tople. Pokloni stoje u kesama, daleko od dva pokidana malena ormara u koje više ne mogu da stanu, baš kao i stid i sramota da se onima koji žele da pomognu zatraži novac. Za novu kuću koja će da zameni dve trošne sobice bez kupatila, za krevete koje više neće morati da dele i za budućnost koja će možda doneti nešto bolje od brige za preživljavanjem
Ništa bez Delija
„Neobični ljudi“, pisao je svojevremeno Svetozar Marković oni su ljudi koje „tišti tuđa nesreća, koji vole sami da podnose zlo no da gledaju tuđe i oni misle i rade dan i noć, kako će da pomognu drugim ljudima, ne obazirući se na sve muke i patnje, kojima izlažu sebe, a često i svoju porodicu.“ Takvih ljudi, pisao je utemeljivač srpskog socijalizma, ima na sve strane, među književnicima, fabrikantima, vojncima, ali i među običnim radnicima.
Biti „neobičan“, nije pitanje imanja, statusnog položaja ili porekla. To je pitanje volje, spremnosti na samožrtvu i pružanja pomoći onima kojima je pomoć najpotrebnija.
Od kako smo, tražeći baš takve ljude, krajem oktobra meseca prošle godine objavili u našem listu priču o porodici Grković iz pećinačkog sela Obreža, našoj redakciji, kao i novinarima posebno, počeo se javljati sve veći broj „neobičnih“ ljudi koji su uprkos sopstvenim ograničenjima koja su neretko nalagala odvajanja od sopstvenih usta pronalazili prostor da pomognu Dušku, njegovoj deci Zoranu, Zorici, Anđeli i osamdesetogodišnjoj baki Gospavi.
Zahvaljujući „neobičnim“ ljudima iz Beograda, Novog Sada, Mitrovice, Pećinaca, Rume, Kragujevca pa čak i Podgorice i dalekog Omana, Grkovići su prvi put zimu dočekali u toplim sobama svoje male trošne kuće u zabačenoj i neurednoj ulici Gajića topole, broj šest.
Kad je ‘aljina bliža od košulje
Kod svih neobičnih ljudi, pisao je dalje Marković, „ima jedna opšta crta, koja ih sve karakteriše i koja ih stavlja u jedan razred: „neobični ljudi“. A to je: kod običnih poštenih ljudi svaki put je „bliža košulja nego ‘aljina“, a kod njih je bliža ‘aljina nego košulja – sa svim naopačke. Mirni ljudi gledaju da unaprede svoj posao, a oni vazda teže da tuđi poslovi budu napredni, ma njihovi propali. U opšte to su ljudi, koji celog svog veka ispravljaju „krivu Drinu“. A što je najčudnije oni to ne rade iz kakvih „sebičnih“ računa, kao što se uzmilju obično sebični računi n. pr. da se obogate, da se dočepaju vlasti, da se osvete svojim nerprijateljima, ili da se ožene „dobrom paritjom“. Ne – oni prosto nalaze zadovoljstvo u tome, što su učinili nešto „dobro“ za druge ljude. Zato ih svet i nazivlje budalama i zanesenjacima“.
Upravo „neobični“ ljudi i „zanesenjaci“, Dejani, Vesne, Jelene, Ivane, Dragane, Miljani, Miroslavi, Obradi, navijači Crvene zvezde, penzioneri i zaposleni, ne vodeći brigu o sebi i sopstvenom računu, pomogli su tokom proteklih meseci da se Grkovićima vrati osmeh na lice. Znajući da nije sve u novcu nego u sreći, donosili su Zvezdine kape, šalove, „Kanađanke“ za devojčice, slatkiše, servis za ručavanje za slavu Svetog Nikolu, ukrase i jelku za Novu godinu.
Zahvaljujući onima kojima je „’aljina bliža od košulje“, deca koju je majka napustila i koja žive sa manje od 20.000 dinara mesečno dobila su ono što nikada ranije nisu imala – veru u ljude i nadu da će njihov težak život smeniti bolji dani.
Kuda bi svet da nije „zanesenjaka“…
Dom Grkovića
„Dobar grđanin“, završava svoj tekst Svetozar Marković, „treba da gleda svoj posao. On može vikati protiv nasilja i nepravde – u četiri oka; može se boriti protiv njih – jezikom; ali kad se zahteva od dobrog građanina delo – žrtve, onda on razume se treba da gleda svoj račun t.j. da li se „žrtva“ naplaćuje. Ta ko je lud da se žrtvuje za badava?
Pa opet se neki ljudi žrtvuju. I da nije tih budala i zanesenjaka kuda bi bio svet danas? Gomile naroda bile bi roblje svoga neznanja i sujeverja, roblje sirotinje i što je najgore i najosetljivije – roblje nekoliko vlasnika. Bez njih zemlja bi se uparložila i usmrdela. Oni su „so soli zemaljske“ kao što je u Sv. pismu kazano za proroke.“
Nova godina je došla, a sa njom i nada da će ove godine svoju slavu Grkovići dočekati u novoj kući. Vatra je naložena, sobe su tople. Pokloni stoje u kesama, daleko od dva pokidana malena ormara u koje više ne mogu da stanu, baš kao i stid i sramota da se onima koji žele da pomognu zatraži novac. Za novu kuću koja će da zameni dve trošne sobice bez kupatila, za krevete koje više neće morati da dele i za budućnost koja će možda doneti nešto bolje od brige za preživljavanjem.
Zato, ako još uvek odlučujete o planovima za godinu koja je pred nama, pomozite Grkovićima. Ako ste već odlučili, nađite u sebi prostor da od običnih ili dobrih ljudi prerastete u „neobične“ i podržite porodicu koja će ove godine odlučiti kuda će na raskrsnici poći.
Ako ste daleko, ili poznajete nekog drugog kome je pomoć potrebna, slobodno pružite ruku, darujte i čekajte da vam se u osmehu onih kojima ste pomogli darovanje vrati. Jer i danas, gotovo 145 godina nakon što je Svetozar Marković napisao svoj tekt „Neobični ljudi“, svet i dalje treba njegove glavne junake.
U novoj godini, postanite „neobični“.
