Zadruga je jedino rešenje za naše selo!
– Seljaci su razjedinjeni, nesložni i često posvađani, što otvara prostor za razne banke i fondove da svojim kreditima „pomognu“, odnosno da kroz kamate i hipoteke pribave za sebe najveći interes. Ja odgovorno tvrdim da bi sve to, kada bi seljaci složno prestali da trpe u onoj meri u kojoj to sada čine, postalo prošlost. Tada nam ne bi trebali posrednici, banke, fondovi nego bi sami sa tržištem rešavali stvari. U krajnjem, ne treba zaboraviti da su nekada u Kraljevini Jugoslaviji seljačke zadruge bile te koje su uticale na tržište, objašnjava Pošarac
Zoran Pošarac
Od svojih prvih dana do danas, Zoran Pošarac (52) je stalno na zemlji. Kako sam priča, prohodao je čuvajući svinje po obreškim livadama i šumama, uz njih se učio prvim paorskim poslovima i na kraju, zahvaljujući njima iako je u svom životu „radio svašta“ zavoleo je paorski život.
Da je Donji Srem nekada bio „svinjski“, Pošarac koji trenutno ima 30 jutara zemlje, 35 grla goveda i tek nekoliko svinja koliko treba njegovoj porodici, ističe sa dosta ponosa ali i neskrivenim žalom za prošlim vremenima u kojima su ovu titulu sa isto toliko ponosa nosili i ostali meštani Pećinaca i okolnih sela. Danas tog vremena više nema, a od nekadašeg po svinjama poznatog Donjeg Srema ostala su samo pojedinačna domaćinstva koja se još uvek bave stočarstvom.
– Naša prerađivačka industrija je devastirana! Vi više nemate kome da prodate stoku u onoj meri u kojoj je to bilo moguće ranije i sasvim je jasno da će stočarstvo dugo ostati na „niskim granama“ na kojima se trenutno nalazi. Međutim, priroda je stalna i uslovi za obnovu stočarstva što se nje tiče postoje, pa je na ljudima da te potencijale iskoriste na način na koji su to činili naši stari. Mislim da se to trenutno ne čini u dovoljnoj meri, da su tome doprineli kako oni koji odlučuju, tako i seljaci koji ćute i trpe pa prema tome, nema tu ni mnogo prostora za tugovanje, objašnjava Pošarac.
Kad seljak „ostane bez gaća“
Tokom proteklih decenija, isitče Pošarac, a statistika to neumoljivo potvrđuje, paralelno sa raspadom industrije, propadalo je i srpsko selo. Nestankom industrijskih centara došlo je do povećanja broja nezaposlenih, dok je raspadanje sela dovelo do uništenja razvojne i u godinama krize baze opstanka srpskog društva.
– Boreći se protiv svih nedaća, selo je nekako uspelo da preživi. I nema tu neke posebne mudrosti. Zaposleni u industriji su se mogli vratiti svojim kućama čekajući bolje vreme često i sami svesni da toga neće biti skoro. Sa druge strane, oni koji su ostajali na selu nisu imali kud i morali su po svaku cenu da sačuvaju makar polaznu osnovu za oporavak. Takođe, radnici su terani sa državnih imanja, istih onih za koja su verovali da pripadaju samoupravljačima, dok nas više nisu imali odakle da teraju – mi smo bili na svome. Jasno je da je u teškim danima jedini spas bila činjenica da su bivši radnici imali rodbinu na selima koja ih je pomagala često i po cenu sopstvene propasti. Pa, ako je tako, onda hajde da se sada ponovo okrenemo selu, ali ovaj put kao istinskom motoru razvoja. Danas su seljaci ti koji ćute i trpe i to ne valja. Ima jedna anegdota prema kojoj je knez Miloš na izveštaj da seljaci više ne kukaju „okrenuo drugi list“ i rešio da im pomogne. Mislim da smo stigli do tačke kada će seljaci početi da ćute. Naš paor odavno je pocepao gaće. Nema tu šta više ni da se krpi. Treba obući nove, samo pitanje je kako. Ja lično mislim da se to može samo kroz udruživanje i ako treba, pristajem da ostanem i bez gaća, samo da konačno dođemo do novih, jer je krpljenja stvarno preko glave, priča Pošarac.
Činjenicu da selo, kako kaže ovaj vredni Obrežanin „tavori u mraku“ najviše koriste banke i razni fondovi koji, kako navodi, za svoje usluge od seljaka često traže ispunjenje nemogućih uslova.
– Ekonomska situacija na selu je je teška. Sa druge strane, seljaci su razjedinjeni, nesložni i često posvađani, što otvara prostor za razne banke i fondove da svojim kreditima „pomognu“, odnosno da kroz kamate i hipoteke pribave za sebe najveći interes. Ja odgovorno tvrdim da bi sve to, kada bi seljaci složno prestali da trpe u onoj meri u kojoj to sada čine postalo prošlost. Tada nam ne bi trebali posrednici, banke, fondovi nego bi sami sa tržištem rešavali stvari. U krajnjem, ne treba zaboraviti da su nekada u Kraljevini Jugoslaviji seljačke zadruge bile te koje su uticale na tržište. Danas, kada bi se udružili, ja sam u to siguran, mogli bi sebi da obezbedimo i smeštaj i plasman proizvoda. Ako su nam gaće pocepane onda, da se tako izrazim, samo zajedničkim snagama možemo napraviti nove. Niko to neće uraditi za nas, jasan je Pošarac.
Država mora da odredi prioritete
Na svojih 30 jutara zemlje, Zoran Pošarac seje lucerku i sitnu hranu za stoku. Pored lucerke, tu su i sirak, žito, ječam, grašak „Prolećni dukat“ za koji tvrdi da je povoljniji od soje. Kukuruz kupuje i, kako sam ističe, žali one koji moraju da ga prodaju po nepovoljnim cenama za koje misli da možda na najbolji način oslikavaju nebrigu države za razvoj sela.
– Grašak je jeftiniji od soje i lakše ga je proizvesti. Što se tiče kukuruza, rešio sam da kupujem, jer je obreška zemlja lošijeg kvaliteta što se odražava i na zrno. Trenutno se traži devet dinara za kukuruz i ja kao kupac mislim da je to malo. Kamo sreće da je 19, ali istina je i to da ga ja po toj ceni ne bih mogao kupiti. Poštujem dobru volju države da pomogne selu, ali bih voleo da je vidim na delu. Primera radi, ja sam pre nekoliko godina kupio za 100 dinara kukuruz u klipu, a evo vidite koliko je sada, čak je i pao na 90. Prošlo je recimo četiri godine od tada, cena je ostala ista ili je pala, a troškovi života i setve su otišli gore. Zapitajte se samo koliko su trenutno nafta, seme i sve što prati proizvodnju. Tu nema logike. Proizvod ima istu cenu, a resursi idu gore. Ako država hoće da ima domaćina, ističe Pošarac, mora jasno da odredi svoje prioritete i da utvrdi paritete. To može da uradi u dogovru sa seljacima. Nama ne treba tuđa pamet imamo mi i mudrosti i pameti i muke na kraju krajeva.
Seljačka muka je, zaključuje Pošarac razgovor, to što se ne zna ni ko kupuje ni koliko proizvod košta. Paor je, veli on, uvek u neobranom grožću, dok se sa druge strane umnožavaju takste, pravila, brojevi i fondovi.
Zadruge pre svega
– Pre svega, potrebne su nam zadruge Da li će biti seoske, one predratne koju smo i mi u Obrežu imali, ili će biti privatne za šta postoji inicijativa u selu, meni lično nije važno. Bitno je da se nekako seljaci okupe, da rade, da proizvode više. Vi danas imate situaciju da su zadružne zgrade u centru sela propale, da se daju za male pare i da nema nikoga kome to treba. Bilo bi dobro ako bi svako selo moglo za sebe da zaradi, a to će biti moguće samo ako budemo imali zadruge. Ako se ne udružimo, neće biti dobro, a ako naša sela u Vojvodini propadnu i opuste, pa šta onda ostaje ostatku Srbije, gde ljudi već sad žive mahom još teže od nas?
Teško do realne cene mleka
– Mleko prodajem u Deč po 28 dinara. Imam 200 litara mleka dnevno. Realna cena da bi se pokrio bila bi oko 40 dinara, što je trenutno neostvarivo. Međutim, zadovoljan sam činjenicom da je isplata redovna, tačna, što je gazda kojem donosim mleko pošten i što hoće da pomogne. Valjda će jednom i cena biti bolja, a da bi to bilo, potrebno je i da drugi malo živnu, uključujući i mlekaru u Deču sa kojom sarađujem, smatra Pošarac,
Veliko je zrno žita!
– Život seljaka je čudna stvar. On se jedini drži i jedini trpi. Ja nemam socijalno, moja knjižica nije overena i sve moram da platim. Seljaci hrane gradove i državu, a malo ko o njima vodi računa. Koliko se pažnje posvećuje recimo različitim „marginalnim“ grupama i, možda ću biti grub, raznim propalicama? Seljaku se ne da diše punim plućima, da se oslobodi od kamata i hipoteka, dok se drugima daje i šakom i kapom. Ja odgovorno tvrdim da seljaci mogu bez kamata, jer sve imaju u prirodi. Oni koji nas teraju da se bavimo neseljačkim poslovima nemaju pojma šta je to selo. Bilo bi dobro da oni koji ne misle ipak malo razmisle o tome koliko će zrno žita u budućnosti biti veliko. Mislite li da je lako obezbediti ručak svaki dan? Da vam ja kažem, nije! To rade seljaci, ne birokrati, jasan je Zoran Pošarac.
