Odmah uz nekadašnje rekorderke i jugoslovenske i srpske atletske reprezentativke Suzanu Ćirić i Draganu Vinčić, ispisano je ime Nataše Zrnić, još jedne atletičarke, ponikle u inđijskoj školi atletike, koja je krajem prošlog veka regrutovala najuspešnije devojke u kraljici sportova. Danas inspektor poreske kontrole u inđijskoj Poreskoj upravi, Nataša Zrnić, se rado priseća svojih prvih uspeha na stazama, pod budnim okom poznatog trenera Mirka Vujaklije.
-Bila sam peti razred osnovne škole, kada sam osvojila prvo mesto na atletskim uličnim trkama u Inđiji, što nije promaklo sportskom oku trenera Vujaklije, počinje priču naša atletičarka, ispred koje je tada bila veoma uspešna karijera.
Narednih petnaest godina nizali su se treninzi, pobede i rezultati. Inđijska škola atletike iznedrila je vrhunske sportistkinje, koje su kasnije branile i boje reprezentacije.
-Bila sam više puta prvak države u krosu, a kako se država smanjivala, zadržavala sam šampionsko mesto i reprezentativni dres u novim granicama, kaže Nataša Zrnić, ističući da su pobede dolazile zahvaljujući redovnim treninzima od dva sata svakodnevno, pa i do dva puta na dan, kao i zahvaljujući velikom rivalstvu sa klupskim drugaricama Suzanom Ćirić i Draganom Vinčić.
Najbolje atletičarke bivše Jugoslavije osamdesetih godina dolazile su iz Srbije, Slovenije i Hrvatske, gde su se koplja lomila na poslednjim metrima staze.
-Suzana, Dragana i ja postigle smo uspeh koji nikada niko nije, osvojile smo prva tri mesta na zvaničnom krosu bivše Jugoslavije 1983. godine u Kameničkom parku i 1985. godine u Murskoj Soboti i tako potvrdile pobede koje smo pojedinačno sve tri imale širom bivše Jugoslavije, a često smo trčale u različitim disciplinama kako bi se svaka od nas popela na najviše postolje, ponosna je atletičarka iz Inđije.
Zanimljiva nam je bila priča o trci u Murskoj Soboti, gde je Dragana Vinčić preduhitrila Natašu za svega dva metra.
-Poslednja krivina na stazi išla je Dragani u korist, to nikada neću zaboraviti, taj jedan korak prednosti koji je moju drugaricu doveo na prvo, mene na drugo, a Suzanu na treće mesto, priseća se naša sagovornica.
Uspon atletike osamdesetih godina prošlog veka merio se pobedama takmičara iz Srbije, oni su bili mera za šampionski pehar u bivšoj Jugoslaviji.
-Ako si prvi u Srbiji, bio si prvi i u državi, to se prosto podrazumevalo. Pored klupskih drugarica, najveće rivalke bile su Snežana Pajkić, evropska prvakinja, Olivera Jevtić, atletičarka iz Užica, ali i Slovenka Katarina Stare i Hrvatica Mirela Šket, kao samo neke od poznatih imena sa kojima sam imala priliku da se sretnem na stazi, ističe atletičarka, višestruka prvakinja države kakvu smo imali u prošlom veku.
Kraj osamdesetih i početak devedesetih godina Nataša Zrnić provodi u Atletskom klubu „Crvena zvezda“, u vreme kada je taj klub beležio sjajne rezultate na međunarodnoj stazi.
-U „Zvezdu“ sam otišla kao prvak države, a za crveno-bele boje takmičila sam se u svim disciplinama, 4×400, 800 metara, a najviše 1.500, 3.000 i 10.000 metara, kaže sagovornica za „Sremske novine“, objašnjavajući da atletika ima nekoliko segmenata, kros kao trčanje u prirodi, trčanje na atletskoj stazi i ulične trke, polumaratoni i maratoni kao trčanje po asfaltu.
Sa „Crvenom zvezdom“ atletičarka beleži treće mesto u Ligi šampiona Evrope u Ženevi, a četvrto mesto u Lisabonu i Milanu.
-Najboljih osam klubova se takmičilo u toj ligi i „Crvena zvezda“ je bila među njima, muška ekipa „Crvene zvezde“ je čak dva puta bila prva, seća se Nataša, opisujući treninge koji su najčešće bili organizovani u Rakovičkoj šumi, Topčideru i Košutnjaku, u prirodi, ali i na atletskoj stazi i tribinama Marakane.
Treneri i selektori u srpskom klubu Nataši bili su Zoran Molović, Lazar Ćirović i Danijel Korica, što je bila najstručnija ekipa ljudi u zlatnom dobu atletike.
-Dane u „Zvezdi“ pamtim kao dane pune izazova u velikom gradu ali i po druženjima, putovanjima i poznanstvima sa mnogim poznatim atletskim imenima. Dragutin Topić, jedan od najboljih srpskih atletičara svih vremena, i ja smo živeli u istom kraju i išli zajedno na treninge, sa zadovoljstvom ističe naša prvakinja, koja je poznavala i jugoslovensku „najbržu belu štafetu“, koju su Jugosloveni zapamtili jednog dana u Tokiju.
Atletika je Nataši Zrnić mnogo dobrog u donela, zdrav život, lepa iskustva i mnogo prijatelja sa svih prostora.
-Danas sam atletiku, na neki način, zamenila planinarenjem. Sa Planinarskim klubom „Železničar“ učestvujem u Treking ligi Srbije, planinarskom takmičenju u pešačenju, ili trčanju, gde je Inđija, takođe, prvak Srbije, zadovoljna je sportistkinja.
Sport je Nataši Zrnić, kako kaže, deo krvne slike, koju ona neguje i oplemenjuje i danas, pozivajući mlade generacije da krenu na svoju pobedničku stazu.
Mirjana Stupar
