Grad na selu leži!
– Sve počinje od grada i sela. Sa gradovima je došlo novo vreme, novi ljudi, nova uprava. Nešto od toga je dobro došlo nešto nije, ali za svo to vreme jedine prave vrednosti su se očuvale na selu, odnosno tamo se njihov nedostatak najbolje pokazao. Staviti selo i grad u pravi odnos, smatra Žika Janković, jedina je mogućnost da se izađe iz krize. – Mi smo zemlja seljaka i to je svima jasno. Ne može jedna zemlja seljaka da počiva na građanima koji bi da upravljaju svim stvarima, pa i selom, a o tome nemaju nikakvog pojma. To nikako ne valja i to će se morati promeniti
Deda Žika i njegov Brka
„Na selu se i danas može živeti. Naravno ako postoji želja za tim i ako se prihvati sve ono što takav život sa sobom nosi. Život na selu ne podnosi neradnike, lenje ljude i „one koji stalno kukaju“. Život na selu je život rada i izdržljivosti i po tome, taj se život do sada nije promenio. Niti će.“ Tako veli Žika Janković, osamdesetšestogodišnji stameni domaćin iz Krušedol Prnjavora koji je, kako veli, svoj ceo život proveo na zemlji.
– Od kako sam 1928. godine ugledao svet, pa evo sve do danas kada život prelazi u ruke mlađih, ja sam na njivama. Moj otac je bio zemljoradnik, moj deda i svi redom. Od njih sam naučio da volim rad, da cenim zemlju i uživam u onome što mnogima smeta – u mirisu sela. Jedan sam od najstarijih žitelja Krušedol Prnjavora, ali je moja ljubav prema mom selu i selima uopšte i dalje podjednako mlada, kao što je bila i toliko decenija radnije, kaže deda Žika.
Svi bi hteli u grad
Tokom proteklih osam i po decenija, kako sam ističe, Žika Janković bio je svedok ne samo teških dana tokom Drugog svetskog rata, nego i poratnog vremena u kojem je, usled industrijalizacije došlo do rasturanja sela i njihovog stavljanja u drugi plan.
– Irig je mala varoš i kod nas nikada nije bilo toliko jaza. Inače, sećam se da su u godinama nakon rata svi listom trčali u gradove, da budu trgovci, nakupci, činovnici. Sa tim je došlo urušavanje sela, zatvaranje škola, pretvaranja sela u divljinu koje se svi klone i to nas je jako skupo koštalo, što se u krajnjem slučaju i pokazalo poslednjih nekoliko desetleća. Ne može selo da zavisi od grada, to mora da bude obrnuto, a ako ja kao seljak treba da čekam da mi neki činovnik dodeli bilo šta, onda nikome od nas neće biti dobro, jasan je deda Žika.
Snaga sela, smatra ovaj Prnjavorac, ne leži u njegovom bogatstvu (kojem materijalna stabilnost, istini na volju, nikada nije bila preterano bliska), već u njegovim ljudima, vrednim paorima koji su se, boreći se sa nevoljama koje su dolazile upravo iz gradova, pokazali kao samosvesni i otporniji od građana i činovnika.
– Sve počinje od grada i sela. Sa gradovima je došlo novo vreme, novi ljudi, nova uprava. Nešto od toga je dobro došlo, nešto nije, ali za svo to vreme jedine prave vrednosti su se očuvale na selu, odnosno tamo se njihov nedostatak najbolje pokazao. Staviti selo i grad u pravi odnos, smatra Janković, jedina je mogućnost da se izađe iz krize. – Mi smo zemlja seljaka i to je svima jasno. Ne može jedna zemlja seljaka da počiva na građanima koji bi da upravljaju svim stvarima, pa i selom, a o tome nemaju nikakvog pojma. To nikako ne valja i to će se morati promeniti.
Od škole do kafane
U štali Jankovića smeštenoje 25 junadi
Tokom osam i po decenija, priča nam Žika, dok oko njega trčkara maleni terijer „Brka“, Krušedol Prnjavor se nije mnogo promenio. Selo ima struju, ima svoje bunare, uređeni kolovoz, a poslednji talas izbeglica doneo je i decu.
– Pre 86 godina u selu je rođeno 12 beba, a bilo je dosta i onih rođenih koju godinu pre ili kasnije. Danas dece ima malo. Sve je to posledica bežanja od sela što je kod mnogih potomaka vrednih dedova paora dovelo i do pojave osećaja srama prema poreklu. Toga, sećam se priča svojih predaka, ranije nije bilo, već je bio ponos biti dete vrednog domaćina, priča deda Žika.
Koliko je život na selu degradiran, prema Jankovićevom mišljenju, najbolje svedoči i činjenica da je nekadašnja škola pretvorena u kafanu. Tako se desilo da oni koji su u Prnjavoru išli u školu i danas čine to isto, makar kada se radi o objektu.
– Da ima dece, bilo bi i škole. Ovako nema dece, pa nije potrebna ni škola. Verovatno je kafana potrebnija. Nevolja je to što je baš škola pretvorena u kafanu, ali šta možemo, tako je to kada svi hoće u grad da gladuju, a neće da ostanu na selu da rade. Ja imam i sinove i unuke i niko od njih nije ostao u gradu. Imali su te „izlete“, ali kada su videli da rade drugome i da to čine za male pare, batalili su sve i vretili se kući. Ispostavilo se da je to i najbolje što su uradili, jasan je deda Žika. – Nije meni jasno to oko rađanja dece. Svi kažu, kako da se oženimo kad nemamo ovo ili ono, ne znamo gde bi i kako bi živeli. A kako je nekada bilo? Rađala su se deca, živelo se kako je ko mogao da se snađe, nije svima bilo lako, ali se ipak živelo. I nisu ni tada svi ostajali na selu i bili sirotinja, nego je bilo i školovanih, pa i takvih koji su u inostranstvu živeli i radili i škole završavali. Sve su to nekada sela hranila, a danas… sve je kako ne treba. Svi misle da ako nemaju ne znam ni ja koliko para, da će im deca biti gladna i žedna, ali greše. Samo, kome pričati i kako objasniti…
Ko ne radi, ne treba ni da jede
Ovce uvek same nađu put.
Trenutno, Jankovići imaju 20 hektara svoje zemlje što ih čini srednjim višim posednicima u Krušedol Prnjavoru. Na svojim oranicama seju mahom ratarske kulture: kukuruz, pšenicu, suncokret, soju, sve što je potrebno za prehranu stoke. U svojim štalama, svinjcima i torovima, imaju 11 ovaca, 25 junadi, jednu suprasnu krmaču, tri nazimice praščare i 10 komada prasica.
– Moj otac i deda su se bavili tovom, ja sam to nastavio i evo sada to čine moji potomci. Radimo od jutra do mraka i tako svaki dan u godini. Važno je da čovek zna šta može, da jasno odredi i oceni koliko može i da radi. Samo ako se tako postave stvari, selo postaje pravi berićet i tek tada živeti na selu znači ne znati za dosadu i dangubu. Ako nije tako, onda nema smisla ni biti na selu. Ne podržavam i ne mogu da shvatim one koji neće da rade, a koji bi voleli da primaju socijalnu ili neku drugu pomoć i to nije dobro ni za te ljude ni za gradove ni za državu. Svima njima bih poručio da se vrate na selo, da rade kao čestit svet. To je moguće, jer sam ja siguran da svi oni imaju nekog svog na selu, nekoga koga su zaboravili ili pak ne žele da se sete.
