Vaspitačice su ključne figure u ranom razvoju dece i predstavljaju vitalnu ulogu u njihovom obrazovanju, socijalizaciji i emotivnom razvoju. Njihov posao nije samo da čuvaju decu dok su roditelji na poslu, već da stvaraju sigurno i podsticajno okruženje u kome deca mogu da uče, istražuju i razvijaju svoje sposobnosti. One uče decu osnovnim veštinama poput komunikacije, deljenja, rešavanja problema i izražavanja svojih osećanja.
Ovom profesijom koja zahteva mnogo strpljenja, empatije i posvećenosti već dve decenije bavi se Slavica Jovanović iz Martinaca. Ona kaže da je oduvek želela da pomaže i brine o drugima, pa joj je upravo to i bio glavni motiv prilikom izbora budućeg zanimanja.
-Završila sam srednju medicinsku školu, a nakon nje i Visoku školu za vaspitače. Uzor mi je bila moja vaspitačica Divna koja nas je kroz igru i zabavu naučila da budemo srećni i postanemo pravi ljudi. Ako mene pitate vaspitači su mama i tata “po službenoj dužnosti”, mi imamo privilegiju da tako važan zadatak obavljamo relativno slobodnim stilom kako mi smatramo da je to najbolje. Imperativ toga je ljubav i strpljenje. Usudila bih se da odgovorno tvrdim da nijedna druga profesija nema toliku količinu ljubavi, smeha, zabave i iskrenosti po jednom radnom danu, što je bio još jedan razlog mog tadašnjeg sna. Zbog toga je moje zadovoljstvo zbog životnog poziva koji sam odabrala neopisivo. Vaspitači dobijaju u ruke najčistija, najiskrenija bića na celoj planeti i cela “caka”’ je u tome da im pruže najbolje od sebe – manire, vaspitanje, osobine, navike, želje i snove. Moje srce je veliko za svako dete koje želi da uđe u njega, zagrljaj dovoljno topao da otera svaku tugu, a moje lice ima osmeh za svaku dečiju nespretnost, dogodovštinu, uspeh… Učili su me da cenim i poštujem druge na osnovu ljudskosti a ne na osnovu rase i bogatstva, da ako nekome treba pomoć a mogu da pomognem to i uradim, da starije od sebe uvek pozdravim i poštujem, da ako nekoga povredim kažem izvini, a ako nešto dobijem kažem hvala. Učili su me da budem čovek i to prenosim na decu koju ja učim – ovako priča o sebi i zanimanju kojim se bavi već dve decenije vaspitačica Slavica Jovanović iz Martinaca.
Ona kaže da kada je počinjala da radi broj dece u grupama je bio veći, ali je sa godinama opadao, te da je sada mogo više dece sa govorno-jezičkim smetnjama i nerazvijenom motorikom. Smatra da je razlog tome što današnja deca manje borave na otvorenom a više su za kompjuterima i telefonima jer odrastaju u digitalnom svetu.
-Zato mi u našem vrtiću najviše vremena provodimo na otvorenom, odlazimo do plastenika, bašte, šetamo, istražujemo našu okolinu, a sve u cilju dobrobiti za dete. Kroz razne aktivnosti i igru mališane podstičem da istražuju i otkrivaju svet oko sebe i razvijaju kreativnost, maštu i znatiželju. Pružajući podršku deci jačam njihovo samopouzdanje, razvijam kreativnost i maštu kako bi bili spremni za nove izazove. Pored dece i njihove dobrobiti, veliku podršku i poštovanje, takođe, pružam i njihovim roditeljima. Posao kojim se bavim sada iziskuje mnogo više ulaganja i davanja nego ranijih godina, ali ja to sve radim sa puno ljubavi kao i prvog dana. Generacije kojima sam bila vaspitač me posećuju, sa poštovanjem mi se javljaju, a ja sam ponosna što su oni postali pravi ljudi – kaže Slavica.
Pored aktivnosti vezanih za vrtić ona je, takođe, uključena i u aktivnosti i događaje u svom rodnom selu. Zajedno sa decom iz predškolske grupe već treću godinu za redom organizuje “Dečiju bećarijadu” uz podršku porodice Stojnić, svojih koleginica i velikog broja ljudi, prijatelja ove manifestacije.
-Posao koji radim to nije posao, to je život razigran i lep, to je način postojanja, dužnost da budem dobra, iskrena i časna, jer deca ne uče ono što vi govorite nego ono što vi živite. Dečija nežnost je lekovita, dobrota prelazna, a osmeh zarazan. Zbog toga je moja poruka da budete što češće blizu dece jer deca su najveće bogatstvo – kaže vaspitačica Slavica.
Sanja Mihajlović
