• ponedeljak, 26. septembar 2022.
IRIG I ISPOD NjEGA: DEO DRUGI
Reportaža
0 Komentara

IRIG I ISPOD NjEGA: DEO DRUGI

30. decembar 2013. godine

Slucaj petra BlagojevicaBuđenje srpskog vampira

Zahvaljujući Branislavu Jovičiću knjižničaru i odličnom poznavaocu iriške prošlosti, kako one dokazane tako i one „druge“, uspeo sam da saznam dosta toga o iriškoj prošlosti. Ipak moju pažnju posebno je privuklo nekoliko brojeva malog i slabo poznatog zemunskog lista „Srbski Narodni Vestnik“ koji je izlazio nešto više od dve i po godine, u periodu od 1851. do 1853. godine. Upravo u ovom listu naišao sam na seriju zanimljivih i javnosti nepoznatih članaka koji su izlazili između 15. februara i 15. marta 1853. čiji je potpisnik izvesni Todor Stevanović iz Zemuna, a koji su se bavili pitanjem „Iriške kuge“.

Na salašu
(20. februar 1853.)

Praćeni zavijanjem šakala nevešto upletenim u sve tiši fijuk vetra, uz nekoliko naglih trzaja koji su trebali da umire konje, pristali smo uz ulazna vrata Jovanovog salaša. Tek što sam iskočio iz kabine, zadovoljan što ću posle nekoliko časova provedenih u grču moći da pružim mokre noge, na vratima se pojavi popunjeni dugogosi srednjogodišnjak.
– Ja sam Petar Cvetkov, a ovo je moj salaš. Ti momče – reče upirući pogled ka Jovanu – staja ti je iza, ostavi konje pa dođi, a vi slobodno uđite.
Krčma je bila prostranija i raskošnija nego što se to činilo na prvi pogled. Malo dalje od stepeništa koje je vodilo u sobe nalazio se kamin kraj kojeg je pet ljudi sa velikom pažnjom slušalo mladog virtuoza na violini. Ubrzao sam korak i posle nekoliko veštih izbegavanja teturavih gostiju i namrgođenog pogleda starijeg brke koji je, naslonjen na zid sedeo u jednom ćošku i čistio pušku dođoh do stola u dnu krčme, a nedugo potom stigao je i Jovan. Večerali smo halapljivo, a Petar videvši da smo zadovoljni, upita treba li nam šta.
– Soba jedna. Ili dve. Kako god bilo – rekoh.
– Imam za svakog po jednu, ako odgovara. Nisu nešto prostrane, ali će vam biti taman. Skinuh kaput i šešir sa čiviluka, pokupih torbu sa priborom za pisanje i kretoh za domaćinom. Neosmotrivši sobu, na brzinu se presvukoh i legoh na krevet.
Narednog jutra, silazeći lagano niz stepenište, video sam Jovana koji je objašnjavao dvojici neznanaca sa kakvom smo se mukom probijali kroz snežnu oluju. Idući ka njima primetio sam da su stolovi oko kojih se sinoć okupljao raznorazni sumnjivi i malo manje sumnjivi svet sada prazni.
– E pa, ovako, gospodo i prijatelji moji! – povika Jovan gotovo iz sveg glasa – ovo je moj verni saputnik i najbolje novinsko pero Zemuna, Todor Stevanović.
– Ivan Jovičić – reče mi uz naklon suvonjavi u kojem sam prepoznao sinoćnjeg violinistu.
– Milijan Svilarić, šumar ovdašnji – reče mi drugi uz jak stisak ruke.
– Vi ste me sinoć onako namrgođeno gledali i čitavu noć niste ništa drugo radili, nego ste samo čistili svoju pušku.
– Ni vi meni delovali baš nagodbeno, ako je za utehu.
– Izvinte – osetih nelagodu – Ta oluja baš ume da izmori čoveka i izmeni mu izgled.
– Baš smo o tome sada sa vašim Jovanom – ubaci se Ivan. – Hteo sam da vas zamolim da me povezete sa sobom do Iriga, morao bih do Novog Sada potom.
– Naravno, dragi prijatelju – rekoh. – Nadam se da Jovanu neće smetati da još jednom udari konja.

Neobičan poklon

Nakon doručka popili smo po šolju toplog čaja a ja, rešen da nešto zabeležim izvadih iz torbe pero, mastionicu i hartiju. Taman što vrhom pera, duboko umočenim u mastilo modro plave boje dotakoh papir, Milijan upade i razbi mi tok misli.
– Lepo je biti novinar – reče, očito želeći da započne temu koju ja nisam mnogo voleo i od koje sam bežao kad god sam bio u mogućnosti.
– Kako kad, kao i u svakom drugom poslu – odgovorih nevoljno, smatrajući da će to zaključiti razgovor i da ću se vratiti svom poslu.
– Da, ali eto, imaćete priliku da saznate nešto novo, nešto što vaša publika ni vi niste znali. Recimo, o kugi, kladim se da ima dosta toga što ne znate.
– O kugi? – upitah radoznalo. – Šta vi znate o tome, jer to upravo i jeste razlog mog putovanja.
– Ima tu još nečega o čemu verujem da niste ni mislili. – Imam nešto u staji, u bisagama. Doneću vam pre nego što pođete, pa kada budete za putom, sami pogledajte – odgovori Milijan pun zadovoljstva.
Jovan, koji je do tada mirno sedeo i koga, obuzet razgovorom sa Milinajom koji je gotovo trčeći izašao da pronađe svoj poklon nisam ni primećivao, opomenu me da je vreme da se kreće za Irig. Nakon pola časa, sve je bilo spremno. Jovan je pokupio kofere i smestio ih na krov kočije koja je već čekala pred uaznim vratima na kojima je, zadovoljan napojnicom nasmejan kao i kada smo došli, stajao Petar.
– Hajdemo gospodine, vreme je – reče mi Ivan, uveliko smešten u kabinu moje kočije. – Milijan je morao da pođe, pa vam je ostavio ovaj koverat.
Videvši poveći, nevešto savijeni žućkasti koverat u Ivanovim rukama, potrčah ka kabini. Smestivši torbu sa novinarskim priborom ispod nogu mog novog saputnika, dadoh Jovanu naredbu da krenemo. Čim su točkovi počeli da se okreću dohvatio sam se Milijanovog poklona.

Petar Blagojević

Nestrpljivo sam pocepao koverat i iz njega izvadio isečak iz novina. U pitanju je bio „Bečki dnevnik“ iz 1726. godine, u kojem je preneto pismo koje je izvesni Frombald, carski načelnik Gradištanske oblasti u doba kada se carski barjak viorio južno od Save i Dunava poslao Caru u Beč. Ono što sam pročitao u fragmentima sam susretao i listajući „Slaveno – serbski magazin“ i „Slaveno – serbskije vjedomosti“ koji su interesujući se za prirodu austrijske vlasti u Srbiji u vreme progona Otomana, spominjali čudne slučajeve „buđenja“, za koje sam uvek verovao da su deo narodnog folklora. Ipak, ovo pismo za koje sam držao da je zvanični stav razuma jednog učenog lekara delovalo mi je ozbiljnije.
U svom pismu, lekar Frombald piše: „Deset nedelja posle smrti podanika po imenu Petar Blagojević, nastanjenog u selu Kisiljevo u Ramskoj oblasti i sahranjenog u skladu sa srpskim običajima, ispostavilo se da je u istom mestu za sedam dana umrlo još devet osoba, što starijih što mlađih, i to nakon dvadesetčetvoročasovne bolesti. A svi oni su izjavili još za života, istina na samrtnoj postelji, da im je gorepomenuti Blagojević, koji je preminuo deset nedelja ranije, dolazio u snu, spuštao se na njih i davio ih, pa su morali da pokleknu pred ovim duhom. Ostali podanici su bili veoma uznemireni, čemu je posebno doprinela činjenica da je žena pokojnog Blagojevića izjavila da se njen suprug vratio i tražio opanke ili cipele, a da je onda napustio Kisiljevo i otišao u drugo selo. Pošto se ovakvi ljudi (koje oni nazivaju vampirima) mogu prepoznati po različitim znacima, kao što su telo koje se ne raspada, boja kože; kosa, brada i nokti koji i dalje rastu, podanici su jednoglasno odlučili da otvore grob Petra Blagojevića i da provere da li se na njegovom telu mogu videti gorepomenuti znaci.
U tom cilju došli su kod mene i zatražili, nakon što su me informisali o ovom slučaju, da zajedno sa lokalnim popom, ili parohijskim sveštenikom, prisustvujem pregledu grobnice. Iako sam se u prvom trenutku usprotivio, rekavši im da bi najpre trebalo savesno i ponizno obavestiti cenjenu Upravu i sačekati njeno uzvišeno mišljenje, oni se nisu uopšte sa tim složili, nego su mi samo kratko odgovorili da ja mogu da postupim kako želim, ali da će oni, ako to ne bude u skladu sa njihovim običajima, morati da napuste svoja ognjišta i domove jer zloduh, dok stigne milostivi odgovor iz Beograda, može da uništi celo selo, što se već dešavalo u turska vremena, a oni to ne žele da čekaju.
Pošto ni lepim rečima ni pretnjama nisam mogao da odvratim ove ljude od odluke koju su doneli, otišao sam zajedno sa gradištanskim sveštenikom u selo Kisiljevo i izvršio uviđaj sveže iskopanog tela Petra Blagojevića, našavši krajnje istinitim da, pre svega, nije ni najmanje bio prisutan miris karakterističan za mrtve, a da je telo, izuzev nosa koji je delimično otpao, bilo u potpunosti očuvano. Kosa i brada, pa čak i novi nokti (stari su otpali) nastavili su i dalje da rastu; stara koža beličaste boje bila je zguljena, a ispod nje se stvarala nova. Lice, šake, stopala i čitavo telo bili su u ništa lošijem stanju nego za života. Nemalo iznenađen primetio sam svežu krv u njegovim ustima, koja je, po opštem uverenju, pripadala nekoj od njegovih žrtava. Ukratko, bili su prisutni svi gorepomenuti pokazatelji koje takvi ljudi imaju. Kada smo sveštenik i ja završili uviđaj, raspoloženje prisutnih preraslo je iz uznemirenosti u bes, pa su podanici velikom brzinom naoštrili kolac u nameri da njime probodu telo pokojnika. Zatim su ga prislonili na njegove grudi i proboli, nakon čega je ne samo iz srca, nego i iz ušiju i usta potekla sveža krv, a pojavili su se i neki drugi znaci (koje bih uz dužno poštovanje prećutao). Konačno, u skladu sa njihovim običajima, spalili su više puta pominjano telo in hoc casu do pepela, o čemu izveštavam hvale vrednu Upravu i istovremeno bih se usudio da zatražim, ako je u ovom slučaju učinjen neki propust, da se on ne pripiše meni nego rulji koja je bila obuzeta strahom.“

(Nastaviće se…)

S. Lapčević

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: