Od manastira, ka manastiru
Šišatovac – Razmišljao sam kako da počnem, kojom rečju da započnem priču o selu koje me, sećanjem na prerano umrlog oca, i danas drži zatočenog unutar začaranog kruga.
Možda baš zato, mimo svih protokola „zanata“ kojim se bavim, pisanje o selu koje je ispevalo najlepše i najteže stranice istorije moga naroda (kao da smo ikada i umeli pevati van vešala, klanica i kočeva) i počinjem kako to ne bih da sam se obreo u kućama koje ne znam i među ljudima koje ranije nisam video. Drugačije nisam mogao, nisam hteo i nisu mi dali dani koje sam sa ocem proveo na brdima sela koje i danas mirno živi između dva manastira i u kojem je deo moje krvi, napuštajući „crvenu Baniju“ (kako je pisao veliki Branko Miljković), našao svoj mir…
Sve je samo uspomena
Put na kojem sam se obreo, ista je ona staza kojom su iz dvorišta hrama u kojem je stolovao Lukijan Mušicki, a kojeg sagradiše monasi žičkog manastira, (što pobegoše pred krvavim pogledima azijskog osvajača), ka Geteu krenule bolom opevane muke i trpljenje krvavog iga inovernog cara. To je isti onaj put kojim sam kao dete odlazio kod stričeva, staza koja se, spuštajući se ka manastiru i starom „Krušiku“ podizala gotovo do neba, završavajući sa sankama smelo postavljenim na vrh „Kapetanovca“.
– Te staze koje su te dovele dovde, više ne postoje, deca su odrasla, i sve je samo uspomena. „Krušik“ se odavno tako ne zove, a i to brdo, odveć je zaboravljeno, kaže mi nepoznata starica koju jedino zatekoh na propalom putu koji od Ležimira vodi ka centru sela.
Težak život od poljoprivrede
Danas, Šišatovac nema svoj atar, lovačko društvo, udruženje žena, Dom kulture… U nekoliko desetina kuća živi skoro dve stotine stanovnika, od kojih gotovo niko nije zaposlen i poljoprivreda je jedini izvor skromnih prihoda, čini se, baš kao u vreme u kojem je u šišatovačkom manastiru Vuk Karadžić susreo Tešana Podrugovića i Filipa Višnjića.
– Šišatovčani nikada nisu bili „paori“, gazde u pravom smislu reči. Naši su posedi mali, svega desetak hektara u proseku – priča Bora Vojvodić koji na 12 hektara oranica uzgaja žito i kukuruz. – Da stvar bude još teža, gotovo osamdeset odsto sela ima posede do sedam hektara, svega dvoje troje do trideset, i tu, jasno je, nema života.
– To što nemamo ni svoj atar, dodaje Đorđe Katafaj koji sa 28 jutara zemlje spada u najkrupnije posednike – dodatno nam otežava situaciju, jer samim tim nema ni mogućnosti da licitacijom svoje oranice proširimo. Tu smo gde smo i tako se i snalazimo. Svaštarimo i tako preživljavamo.
Nikome nije lako
Do pre nekoliko desetina godina, kažu stariji meštani Šišatovca, u selu je bilo upola manje kuća i čak sedam puta više đaka. Danas, u isturenom odeljenju Osnovne škole „Slobodan Bajić – Paja“ ima svega tri učenika. Pa ipak, usled nemogućnosti pronalaska posla u gradu, sve veći broj mladih ostaje na selu, što daje nadu da će i u ovom smutnom vremenu Šišatovac ipak opstati.
– Teško je bilo šta reći – objašnjava Vasa Vojvodić, vlasnik jedine prodavnice u selu.- Deo mladih je otišao, a većina, među kojima prednjače oni koji su završili zanate, ostala je u selu. Teško je sada naći posao u gradu i ljudi prosto nemaju kud. Sa jedne strane to je loše po njih, ali je sa druge dobro za selo, jer nam daje nadu da ćemo ostati svoji i da se nećemo pretvoriti u vikendaško naselje, jer već sad u selu ima podjednak broj kuća i vikendica. Ali, generano govoreći, vremena su teška i to se primećuje i po prometu. Kupuje se samo ono najneophodnije, a i to kad se nema gde, jer se u mojoj, kao i u drugim malim seoskim prodavnicama roba još uvek može dobiti na poček. Snalazimo se kako znamo i umemo, a to zahteva veliku dozu tolerancije jer nikome nije lako.
Što selo još uvek opstaje, Šišatovčani, kažu, duguju pre svega svom i od sela dva kilometra udaljenom manastiru Petkovica, koje poslednjih godina posećuje sve veći broj turista.
– Ta dva manastira između kojih živimo, objašnjava Duško Vojinović, jedini su razlog zbog kojeg mnogi dolaze u selo. Imamo dobar vodovod, struju, telefon, što svakako znači dosta, s obzirom da ima sela u Sremu kojima to još uvek nedostaje. Trenutno, najveći problem je put Ležimir – Šišatovac, koji je, od kako je sedamdesetih godina urađen samo jednom presvučen, ali i to ne baš najbolje. Takođe, problem je i nedostatak prostora za igranje. Pre izvesnog vremena dobili smo donaciju jednog čoveka iz Beograda koji dolazi ovde i koji nam je poklonio par ljuljaški i klackalica i to je sve. Ali, kad se malo bolje razmisli, tako je ovde uvek bilo, pa tako valjda mora biti i dalje.
Zatvaram krug
Šišatovac kojeg sam poznavao više ne postoji, nestao je onoga časa kada i jurnjave po snegu i rasprave sa babom koja je zaboravila šta znači biti dete.
A, možda i nije tako? Možda je on uvek bio tih i miran, baš kao i život u manastirima koji ga paze, siromašan i skroman, kao što i dolikuje težaku u Srbiji, pun sećanja na vreme kojeg odveć nema, u kojem je zauvek ostala i neostvarena očeva želja „da kupi jedno sasvim obično magare i odseli se kući, u jednu sasvim neobičnu „Šišu“.“
S. Lapčević
