• nedelja, 16. jun 2024.
Uz godišnjicu Ticanove bune
Reportaža
0 Komentara

Uz godišnjicu Ticanove bune

16. april 2013. godine

Spomenik ustanicima u Vognju

Voganj, Jazak – Ustanak kojeg je 1804. godine protiv turskih gospodara podigla srpska „sirotinja raja“, potresao je poput pravog političkog zemljotresa čitavu onovremenu Evropu. Pokretom seljačkih i hajdučkih masa, Srbija se vratila na svetsku političku scenu, a njen narod pokazao da samoorganizovan i bez ičije pomoći može da porazi svog vekovnog tlačitelja i tako osigura sebi narodni poredak, vlast i slobodu koja neće imati samo nacionalni, nego i socijalni karakter.
Prvi vojni uspesi srpskih nacionalnih i socijalnih revolucionara − hajduka i običnih ustanika ostvareni kod Ivankovca, na Deligradu i Mišaru, omogućili su da se krajem 1806. i početkom 1807. godine od turskog iga konačno oslobodi prestoni Beograd. U to vreme, ugled srpskog oružja došao je do maksimuma: ustanike i Karađorđa javno hvali Napoleon, a Stanoje Glavaš, gledajući ka obalama Južne Ugarske ističe da je sledeće na redu „oslobođenje Srba do Pešte“, čime bi se, prema zamisli ovog hajdučkog vođe, ispunio narodni zavet dat još za vreme „Kočine krajine“.

Pogled ka Beogradu 

Ubrzo po ulasku ustaničke vojske u Beograd, svoj pogled ka novoj prestonici koja je sijala slobodom usmerili su srpski seljaci i kmetovi u Sremu, kod kojih je uveliko sazrela ideja o potrebi odupiranja unijaćenju i nametima koje su sprovodili kneževi Odeskalki, potomci pape Inokentija XI, čiji je Srem bio feud, odnosno rumski grofovi i prelati Pejačevići koji su početkom devetnaestog veka nastojali da maksimalno prošire svoje posede.
Usled nedostatka svesti o tome da su se, sa oslobođenjem Beograda okolnosti u kojima su se Srbi Srema nalazili promenile, carevina je izvršila nasilje nad privilegijama koje su Srbi ugarskog Juga tradicionalno uživali. Ratovi sa Turcima i Napoleonom skupo su koštali Carevinu koja je ispražnjenu kasu po svaku cenu nastojala da popuni preko leđa najsiromašnijih slojeva, među kojima su najbrojniji bili Srbi koji su kao graničari i dobrovoljci svoje sablje lako ukrštali sa neprijateljima Monarhije.

Dva Teodora

U takvim okolnostima, trećeg, odnosno četvrtog aprila 1807. godine, skupština seljaka sela Vognja koje se nalazilo u vlasništvu Pejačevića, a kojom je predsedavao knez Teodor Avramović −Voganjac, donela je odluku o podizanju ustanka protiv inovernih feudalaca i klira.
Međutim, kako se Voganj nalazi blizu Rume u kojoj je stolovao jedan ogranak porodice Pejačević, te Sremske Mitrovice u kojoj je bio stacioniran veći austrijski puk, ustanici su odlučili da centar pokreta prenesu u iriška sela Vrdnik i Jazak. U to vreme, maleni Irig bio je centar kulturnog života Srba, (na čemu ima da zahvali pre svega staroj Mitropoliji, manastiru Krušedolu, kao i blizini Sremskih Karlovaca), tako da je Voganjčeva odluka bila više nego racionalna.
Već petog aprila, Voganjac i njegovi najbliži saradnici, učitelj Andrija Popović i seljaci Pantelija Ostojić i Marko Ognjenović, okruženi sa preko 400 ustanika, upućuju iz Ravanice javni poziv na ustanak knezovima iriških sela Krušedola, Grgetega i Neradina.
Ubro potom, Voganjac se pismeno obraća i knezovima Buđanovaca, Subotišta, Petrovaca, Putinaca, Radinaca, Dobrinaca, Sibača i drugih mesta od kojih zahteva da što pre pokrenu seljake, preteći da će im, ako to ne učine, čitave porodice „metnuti pod sablju“.
Tu, u Ravanici, ustanicima se priključuje i stanovnik Jaska, vojnik i dobrovoljac iz mnogih austrijskih ratova, seljački sin Teodor Avramović − Tican. Zahvaljujući svojoj požrtvovanosti i vojnom umeću, Tican dobija mesto četovođe, ustanici drugog Teodora, a buna svoje ime.

Mitropolt Stevan i „čika Dositije“

Prvi sukobi ustanika i lokalnih vlasti koje su pomno pratile razvoj događaja počeli su sedmog aprila i u njima su, na putu Krušedol − Irig između ostalih nastradali vlastelinski službenik Anton Feliks i njegov sin, što je za lokalne vlasteline bilo već previše.
U takvoj situaciji koja je pretila da zahvati i srpsko stanovništvo Iloka i Vukovara, Pejačevići se obraćaju mitropolitu Stevanu Stratimiroviću koji ubrzo upućuje javni poziv ustanicima da se raziđu. Jedan deo seljaka, predvođen Voganjcem napušta Vrdnik, a na čelo ustanka staje Tican koji zahteva beskompromisnu borbu protiv spahija i rimokatoličkog klira, ali i protiv srpskih crkvenih velikodostojnika, koji su „izdali“ srpsku seljačku bunu.
Za razliku od mitropolita, ustanici su veliku naklonost dobili od Dositeja Obradovića, koga je srpski narod od milošte nazivao „čika Dositije“,kojem su, u krajnjem, Ticanovi ustanici bili najbolja pratnja na putovanjima kroz Srem i ka Beogradu.
Prema jednoj legendi, u vreme izbijanja bune „čika Dositije“ se zatekao u Krušedolu, gde se po prvi put susreo sa Ticanom. Neznajući ko je Dositej, hrabri sremski seljak presreo je velikog prosvetitelja i obratio mu se sledećim rečima: „Ja sam Tican. Ne znam ko si, ni šta si, ali se vidi da si čovek. Ako si prijatelj sirotinje, pruži desnicu da je stisnem.“ Dositeju se Tican dopao, pa su se i rukovali. Od tada pa do tragičnog okončanja bune, Tican i Dositej su drugovali, a prilikom prolaska kroz Irig, Dositeja je, na Teodorovo insistiranje, ugostio i poznati Irižanin Jovan Marković.

Vojvoda Luka Lazarević i smrt na točku

Prema zvaničnim podacima neumoljivo pedantne austrijske statistike, u buni je učestvovalo preko 15.000 ustanika iz gotovo 45 sela Srema, uključujući i Ilok i Vukovar. Na njenom gušenju, koje je trajalo desetak dana, bečke vlasti upotrebile su snage u jačini gotovo jedne veće armije.
U osvit sudbonostnog sukoba kod Bingule, koji se odigrao u popodnevnim časovima devetog aprila, Tican je, posredstvom svojih glasnika uputio poziv ustaničkom vojvodi Mačve, Luki Lazareviću, moleći ga da pritekne u pomoć.
Težak poraz kod Bingule, preduhitrio je odgovor vojvode kojem je Karađorđe savetovao da bude oprezan. Tican je bio zarobljen i sa trojicom najvernijih drugova zatočen u iriškoj kasarni.
Veliki deo uhvaćenih ustanika je pobijen, manji deo pomilovan, a oni koji su uspeli da izbegnu sramno zarobljavanje pružali su otpor sve do 14. aprila, kada je slomljen i poslednji napor da se dođe do hleba i slobode.
Tican je krajem godine uspeo da pobegne, ali je ubrzo uhvaćen u rumskom selu Grabovci na Savi, gde je pokušao da se prebaci u Srbiju. Odveden je u Vukovar gde je 1810. godine umoren na točku za čerečenje.
Time je buna u kojoj se vodila borba za hleb i slobodu okončana, a Srbi Srema će nakon četiri decenije dobiti priliku da kroz Srpsku Vojvodinu ostvare ono što Teodoru Avramoviću − Ticanu nije pošlo za rukom.
Danas, Ticanovim imenom zove se jazački KUD koji ne radi, kao i nekoliko ulica u Sremu. U jednoj od njih živi i autor ovih redaka…
Odjeci bune

I posle sloma, Ticanova buna nadahnjivala je junaštvom Srbe Srema koji su i dalje vapili za svojom nacionalnom i socijalnom slobodom. Vođeni Teodorovim primerom, mnogi Sremci su se tokom narednih godina uključivali u Karađorđevu vojsku, a o tome koliko su Voždovi ustanici poštovali Ticanovo delo, svedoče i reči jednog Karađorđevog izalsanika upućene septembra 1807. godine pomilovanom Teodorovom ustaniku Maksimu Atanackoviću: “Dolaziim poslat od Đorđija, vođe Srbije, da vas u njegovo ime pozovem na ustanak. Ustanite protiv naših neprijatelja Nemaca, tako vam Boga i Bogorodice, prihvatite se oružja, a ko ga nema neka grabi motike i sekire i ne bojte se vojske jer će doći pomoć od Karađorđa. Ustajte da se ide Irig osloboditi, jer je Zemun sa svih strana opkoljen.”

S. Lapčević

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: