Pa­ri­skim tra­go­vi­ma Sa­ve Šu­ma­no­vi­ća 

Gor­da­na Kr­stić - Faj

Isto­ri­čar­ka umet­no­sti-kon­zer­va­tor Gor­da­na Kr­stić –Faj (Faye) je de­se­tak go­di­na ra­di­la u Za­vo­du za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, od 2008. go­di­ne ži­vi u Pa­ri­zu. Pret­hod­no je po­ha­đa­la in­ter­di­sci­pli­nar­ne ma­gi­star­ske stu­di­je na Uni­ver­zi­te­tu umet­no­sti u Be­o­gra­du, u okvi­ru ko­jih se, 2004, sa sti­pen­di­jom Vla­de Fran­cu­ske struč­no usa­vr­ša­va­la u toj ze­mlji. Tri go­di­ne je, po­tom, ži­ve­la u Sankt Pe­ter­bur­gu (2005 – 2008). Teč­no go­vo­ri ru­ski, en­gle­ski i fran­cu­ski, iz ho­bi­ja se ba­vi i kre­a­tiv­nim stva­ra­la­štvom.
Nje­no in­te­re­so­va­nje za ži­vot i rad Sa­ve Šu­ma­no­vi­ća (1896 – 1942), srp­skog li­kov­nog ve­li­ka­na, na­sta­lo još u sred­njo­škol­skim da­ni­ma, po­seb­no je do­šlo do iz­ra­ža­ja po do­la­sku u svet­sku sli­kar­sku pre­sto­ni­cu. Šu­ma­no­vi­će­vim pa­ri­skim da­ni­ma se ba­vi u slo­bod­no vre­me, ko­li­ko joj to dru­ge oba­ve­ze do­zvo­lja­va­ju.
– Šu­ma­no­vić je u Pa­ri­zu bo­ra­vio u tri na­vra­ta, iz­me­đu 1920. i 1930. go­di­ne. Pa­riz je ta­da za umet­ni­ke pred­sta­vljao cen­tar sve­ta, nji­ho­vo ste­ci­šte je naj­če­šće bio kvart Mon­par­nas u 14. aron­di­sma­nu. Tu su se sli­va­li umet­ni­ci sa svih stra­na, bo­e­mi, ga­le­ri­sti i tr­gov­ci umet­ni­na­ma. Na Mon­par­na­su je ži­veo i naš Sa­va, u cen­tru zbi­va­nja i u dru­štvu po­zna­tih umet­ni­ka, kri­ti­ča­ra i mo­de­la – ka­že Gor­da­na Kr­stić – Faj (Srem­ska Mi­tro­vi­ca, 1970) u raz­go­vo­ru za „Srem­ske no­vi­ne“, u ko­ji­ma je svo­je­vre­me­no i sa­ma ob­ja­vlji­va­la struč­ne pri­lo­ge.

Ka­da je po­če­lo Va­še in­te­re­so­va­nje za rad Sa­ve Šu­ma­no­vi­ća?

– Mi­slim da svi Srem­ci zna­ju ko je bio Šu­ma­no­vić – „naš Sa­va“ – i da pre­ma nje­mu, kao sli­ka­ru ko­ji je naj­lep­še osli­kao naš za­vi­čaj i pro­neo nje­go­vu sla­vu, ga­je po­seb­ne emo­ci­je. Mo­joj ge­ne­ra­ci­ji je u ško­li raz­vi­ja­no in­te­re­so­va­nje za Šu­ma­no­vi­će­vo stva­ra­la­štvo, kao i za nje­gov neo­bi­čan ži­vot­ni put. Se­ćam se svo­je pr­ve po­se­te me­mo­ri­jal­noj ga­le­ri­ji u Ši­du, sa vr­šnja­ci­ma i uči­te­lji­com, u tre­ćem raz­re­du osnov­ne ško­le. U još ne­a­dap­ti­ra­noj zgra­di bi­la je, na šta­fe­la­ju, iz­lo­že­na i sli­ka „Mo­del u ate­ljeu“, ko­ja mi se du­bo­ko ure­za­la u pam­će­nje. Kao sred­njo­škol­ce, pro­fe­so­ri su nas vo­di­li da po­gle­da­mo upra­vo sni­mljen film „Šu­ma­no­vić – ko­me­di­ja umet­ni­ka“. Ka­sni­je sam, na­rav­no, i u okvi­ru stu­di­ja pro­du­blji­va­la zna­nja. To­kom ra­da u Za­vo­du pra­ti­la sam kon­zer­va­tor­sko-re­sta­u­ra­tor­ske ra­do­ve na me­mo­ri­jal­nom mu­ze­ju – ku­ći u ko­joj je Sa­va ži­veo i oda­kle je od­ve­den u smrt. Ne­ret­ko sam i zbog dru­gih po­slo­va bo­ra­vi­la u Ši­du i uvek ve­o­ma ra­do po­se­ći­va­la ova dva iz­u­zet­na „hra­ma umet­no­sti“, ko­ji nas spa­ja­ju sa „ve­li­kim sve­tom“.

A za­ni­ma­nje za pa­ri­ski pe­ri­od Šu­ma­no­vi­će­vog ži­vo­ta i stva­ra­la­štva?

– Ne­du­go po pre­se­lje­nju u Pa­riz sti­gao mi je te­le­fon­ski po­ziv iz Ši­da od ko­le­gi­ni­ce Ve­sne Bu­ro­je­vić, ta­da di­rek­tor­ke Sa­vi­ne ga­le­ri­je, a ubr­zo je usle­dio i naš su­sret u Pa­ri­zu. Ve­sna mi je ta­da pred­lo­ži­la da po­ku­šam da is­tra­žim što vi­še iz­vo­ra o Šu­ma­no­vi­će­vom bo­rav­ku i ra­du u ta­da­šnjem cen­tru umet­nič­kog sve­ta. Njen ve­li­ki en­tu­zi­ja­zam, ener­gi­ja, mno­štvo ide­ja i lju­bav pre­ma Sa­vi­nom de­lu su me po­ne­li i obe­ća­la sam an­ga­žo­va­nje. Ta­ko­đe, Ve­sna mi je skre­nu­la pa­žnju na re­sto­ran „Ku­po­la“ u Pa­ri­zu (La Co­u­po­le), gde se Sa­vi­ne sli­ke i da­nas mo­gu vi­de­ti na jed­nom od stu­bo­va glav­ne sa­le.

I ta­ko je sve kre­nu­lo?

– Na­rav­no, pre sve­ga sam se upo­zna­la sa li­te­ra­tu­rom, da bih pro­ve­ri­la šta je do sa­da is­tra­že­no. Dra­go­cen iz­vor je Sa­vin tekst  „Me­sto pred­go­vo­ra“, ob­ja­vljen u ka­ta­lo­gu nje­go­ve iz­lo­žbe na No­vom uni­ver­zi­te­tu u Be­o­gra­du, sep­tem­bra 1939. go­di­ne.
Na­šla sam, raz­ba­ca­ne po raz­li­či­tim tek­sto­vi­ma, Sa­vi­ne pa­ri­ske adre­se, me­sta gde je ži­veo i stva­rao u ate­lje­i­ma i na ko­ji­ma je na­sli­kao ne­ka od svo­jih naj­po­zna­ti­jih re­mek de­la, npr. „Do­ru­čak na tra­vi“, „Pi­ja­nu la­đu“ i „Cr­ve­ni ći­lim“. Ta­ko se na­met­nu­la ide­ja da te adre­se lo­ci­ram na da­na­šnjoj ma­pi Pa­ri­za, da pro­ve­rim da li još po­sto­je i da „pro­či­tam“ šta one mo­gu da nam ka­žu. Ba­vi­la sam se pro­u­ča­va­njem ne­po­kret­nih kul­tur­nih do­ba­ra, pa imam na­vi­ku da tu­ma­čim po­ru­ke ko­je objek­ti mo­gu da pru­že o lju­di­ma ko­ji su u nji­ma ži­ve­li i stva­ra­li. Mo­ja ra­dost je bi­la ve­li­ka ka­da sam pro­na­šla zda­nja ko­ja su i da­nas još tu, osim u slu­ča­ju po­sled­nje adre­se u uli­ci Den­fer-Roš­ro (Rue Den­fert-Roc­he­re­au), gde je iz­gle­da do­šlo do pre­nu­me­ra­ci­je. Ka­sni­je sam, po­red li­te­ra­tu­re na srp­skom je­zi­ku, tra­ga­la i po fran­cu­skim iz­vo­ri­ma.

Do ka­kvih sa­zna­nja ste još do­šli o Sa­vi­noj ka­ri­je­ri u Pa­ri­zu?

– Sa­zna­la sam, na pri­mer, da je ne­du­go po­sle Sa­vi­nog de­fi­ni­tiv­nog na­pu­šta­nja Pa­ri­za, 1930, na auk­ci­ji kao deo pri­vat­ne ko­lek­ci­je bi­la po­nu­đe­na i jed­na nje­go­va sli­ka, uz de­la ču­ve­nih umet­ni­ka Ma­ti­sa, Ša­ga­la, De­re­na, Su­ti­na, Di­fi­ja, Fu­ži­te, Ko­jo­na­gi­ja i dru­gih.
Pro­na­šla sam i po­sto­ja­nje ne­ko­li­ko ar­hiv­skih do­ku­me­na­ta o Šu­ma­no­vi­ću, kao i dve za­bo­ra­vlje­nje sli­ke, dva ak­ta u vla­sni­štvu fran­cu­ske dr­ža­ve, ko­ja se „pre­kri­ve­na pra­ši­nom i za­bo­ra­vom“ na­la­ze u de­po­i­ma dva mu­ze­ja na se­ve­ro­za­pa­du Fran­cu­ske.
Za Ga­le­ri­ju u Ši­du sam obez­be­di­la pri­me­rak spe­ci­jal­nog iz­da­nja ča­so­pi­sa „Le Cra­po­u­il­lot“ iz 1928. go­di­ne, ko­ji na na­slov­noj stra­ni re­pro­du­ku­je „Pi­ja­nu la­đu“ – Šu­ma­no­vi­će­vo re­mek de­lo iz­lo­že­no na pret­hod­nom „Sa­lo­nu ne­za­vi­snih“.
Ušla sam u trag fran­cu­skoj li­te­ra­tu­ri ko­ja iz pe­ra po­zna­tih kri­ti­ča­ra tog do­ba po­mi­nje na­šeg umet­ni­ka u vre­me nje­go­vih pa­ri­skih da­na, ali i dva­de­se­tak go­di­na ka­sni­je, u se­ća­nji­ma na to vre­me.
Pro­na­šla sam po­dat­ke sa pa­ri­skih auk­ci­ja to­kom de­ve­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka, ka­da je Sa­vi­na sli­ka „Se­lo“  pro­da­ta za su­mu od 64.000 evra, uz  svet­ski re­kord u ra­zli­ci iz­me­đu pro­ce­nje­ne i po­stig­nu­te ce­ne. Sa­vi­no ulje na plat­nu „Po­lja u pro­le­će“ je ne­što ra­ni­je iste go­di­ne po­nu­đe­no na auk­ci­ji, a bi­lo je pro­ce­nje­no na su­mu od sa­mo 100-150 evra!

Šta nam go­vo­re ovi ne­ve­ro­vat­ni po­da­ci?

– Ako je je­dan fran­cu­ski ko­lek­ci­o­nar u svo­ju zbir­ku po­red po­zna­tih ime­na uklju­čio i Šu­ma­no­vi­će­vu sli­ku, to je po­tvr­da da Sa­va ni­je bio ne­po­znat. Re­pro­du­ko­va­nje sli­ke na na­slov­noj stra­ni sa­vre­me­nog umet­nič­kog ča­so­pi­sa ni­je stvar ko­ja se do­ga­đa­la svi­ma. Či­nje­ni­ca da je fran­cu­ska vla­da ot­ku­pi­la jed­nu Sa­vi­nu sli­ku sa Sa­lo­na 1926. go­di­ne je, ta­ko­đe, do­kaz kva­li­te­ta. Ako vas u „mo­ru“ umet­ni­ka sa svih stra­na sve­ta za­pa­ža ak­tu­el­na li­kov­na kri­ti­ka, zna­či da vaš rad vre­di. Dru­že­nja i po­znan­stva sa umet­ni­ci­ma ko­ji su ka­sni­je ušli u le­gen­du, kao i sa po­zna­tim li­kov­nim kri­ti­ča­ri­ma, do­ka­zu­ju da je Šu­ma­no­vić za vre­me svo­jih pa­ri­skih da­na bio u sa­mom cen­tru zbi­va­nja. To po­tvr­đu­je i uče­šće  u osli­ka­va­nju kult­nog pa­ri­skog re­sto­ra­na, ste­ci­šta umet­ni­ka i bo­e­ma sa ču­ve­nog Mon­par­na­sa. Sa­vi je po­zi­ra­la i ču­ve­na Ki­ki – „kra­lji­ca Mon­par­na­sa“ – mo­del, sli­kar­ka, ka­ba­ret­ska pe­va­či­ca, film­ska glu­mi­ca i mu­za mno­gih umet­ni­ka.

Da­kle, Šu­ma­no­vić ni­je bio ne­po­znat u Pa­ri­zu iz­me­đu dva svet­ska ra­ta. Ka­kva je si­tu­a­ci­ja da­nas?

– Po­me­nu­ti po­da­ci sa auk­ci­ja da­nas do­volj­no go­vo­re. Do pro­da­je sli­ke „Se­lo“ za su­mu od 64.000 evra za Šu­ma­no­vi­ća je­dva da su zna­li fran­cu­ski di­le­ri umet­ni­na, a tr­ži­šte je naj­bo­lji ba­ro­me­tar po­pu­lar­no­sti. Gla­si­lo auk­cij­ske ku­će ko­ja je pro­da­la Sa­vi­nu sli­ku je, uz in­for­ma­ci­ju o pro­da­ji i po­stig­nu­toj ce­ni, ob­ja­vi­lo ko­men­tar da ovo vi­še ni­je ne­po­znat umet­nik i da je do ta­da na auk­ci­ja­ma pro­la­zio sa­svim ne­za­pa­že­no. Me­đu­tim, mi­slim da se to pre­vas­hod­no od­no­si na di­le­re, a da osta­li pro­fe­si­o­nal­ci, kao i ši­ro­ka pu­bli­ka i da­nas ma­lo ili ni­ma­lo po­zna­ju na­šeg Šu­ma­no­vi­ća. Sa­vi­no stva­ra­la­štvo ni­je pro­mo­vi­sa­no u Fran­cu­skoj na­kon nje­go­vog de­fi­ni­tiv­nog na­pu­šta­nja Pa­ri­za, 1930, i u mo­ru umet­ni­ka, ko­ji se tu sli­va­ju i dan da­nas, nje­ga je pre­krio veo za­bo­ra­va. Na na­šoj i sle­de­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma le­ži od­go­vor­nost da ovu ne­prav­du is­pra­vi­mo.

Du­šan Po­zna­no­vić