Pu­tem bo­ja na re­la­ci­ji Mi­tro­vi­ca – Mel­burn

U sve­tu cr­te­ža i sli­ka

Od ka­ko zna za se­be bi­la je za­lu­đe­na sli­kar­stvom. Pri­se­ća se da je pr­vo ulje na plat­nu na­sli­ka­la sa je­da­na­est go­di­na, a već sa če­tr­na­est je ima­la “ma­su” li­kov­nih ra­do­va. Cr­tež će po­če­ti da ne­gu­je po­čet­kom se­dam­de­se­tih, “ne kao sred­stvo, već kao kraj­nji cilj”. Za­vr­ša­va­la je raz­ne ško­le i fa­kul­te­te, ba­vi­la se ra­zno­li­kim po­slo­vi­ma, ži­ve­la na ne­ko­li­ko kon­ti­ne­na­ta, od­la­zi­la i vra­ća­la se, ali uvek i svu­gde, ne­pre­kid­no, sa stra­šću cr­ta­la i sli­ka­la. To će je, ko­nač­no, opre­de­li­ti i za ozbi­ljan li­kov­no-pe­da­go­ški rad.
Prst sud­bi­ne je hteo da Lji­lja­na Kar­land (Lil­lian Car­land) Mal­ba­šić, rođ. La­zić, sve­tlo da­na ugle­da u po­du­nav­skom se­lu Su­se­ku, 1948, gde je u to vre­me ži­veo njen de­da Du­šan Ja­kić. Sa ro­di­te­lji­ma, Ra­doj­kom i La­za­rom, na­red­nih dva­de­se­tak go­di­na Lji­lja­na će pro­ve­sti u Srem­skoj Mi­trov­ci, a on­da za­jed­no, 1967, od­la­ze za Austra­li­ju. I dok po­ro­di­ca ta­mo osta­je, ona se, po okon­ča­noj pri­vat­noj sli­kar­skoj ško­li, na­kon pr­ve sa­mo­stal­ne iz­lo­žbe, u Mel­bur­nu, vra­ća 1971. u do­mo­vi­nu. Za­vr­ša­va stu­di­je en­gle­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti, u Mi­tro­vi­ci ra­di kao pre­vo­di­lac, jed­no vre­me je, čak, pred­sed­ni­ca Skup­šti­ne po­kra­jin­skog SIZ-a kul­tu­re… Stal­no sli­ka i iz­la­že, me­đu osni­va­či­ma je ULU “Sir­mi­jum”, a po­tom u Mu­ze­ju Sre­ma, 1984/85, po­sled­nji put pred po­vra­tak u Austra­li­ju, or­ga­ni­zu­je po­stav­ku “Grad – go­ra – rav­ni­ca – re­ka”.
Ka­da je po dru­gi put, 1986, stu­pi­la na tlo da­le­kog, vi­še­na­ci­o­nal­nog, po sve­mu in­tri­gant­nog i obe­ća­va­ju­ćeg  “ze­le­nog kon­ti­nen­ta”, Lji­lja­na je do­bro zna­la šta ho­će. Po­sle kra­ćeg “su­sre­ta” sa ne­u­ro­lin­gvi­sti­kom, di­plo­mi­ra sli­kar­stvo na pre­sti­žnom Vik­to­ri­ja ko­le­džu umet­no­sti, dok post­di­plom­ske stu­di­je za­vr­ša­va, 1991, na Li­kov­noj aka­de­mi­ji Kra­ljev­skog teh­no­lo­škog in­sti­tu­ta, ta­ko­đe u Mel­bur­nu. Naj­pre je ra­di­la u Mi­ni­star­stvu pro­sve­te dr­ža­ve Vik­to­ri­ja, po­tom na ra­znim uni­ver­zi­te­ti­ma u Austra­li­ji i Azi­ji. Da­nas pre­da­je sli­kar­stvo na Mo­nash uni­ver­zi­te­tu.

Lji­lja­na Kar­land Mal­ba­šić

Dok raz­go­va­ra­mo pred nje­nu sko­ra­šnju iz­lo­žbu u Ga­le­ri­ji “La­zar Vo­za­re­vić”, u okvi­ru grad­skih no­vem­bar­skih sve­ča­no­sti, Lji­lja­na Kar­land Mal­ba­šić po­ku­ša­va da za “Srem­ske no­vi­ne”, ukrat­ko, po­gle­da “iza se­be”:
– Po­če­ci su bi­li skrom­ni, a ono pra­vo je sti­glo tek u Austra­li­ji. Ta­mo upi­su­jem aka­de­mi­ju i pu­no iz­la­žem. To je vre­me ka­da na­sta­je iz­u­zet­no ve­li­ki broj ra­do­va, ka­da me za­pa­ža li­kov­na kri­ti­ka. Po­ku­ša­vam da pro­na­đem sop­stve­ni stil, ko­ji u osno­vi ima abo­ri­džin­sku umet­nost, ali je kon­cep­tu­al­no i iz­ra­žaj­no za­sno­van na tzv. tran­sa­van­gar­di, ita­li­jan­skom prav­cu iz se­dam­de­se­tih go­di­na. Ka­rak­te­ri­šu ga frag­men­ti čo­ve­ko­vog du­hov­nog bi­ća, okru­že­nog sre­di­nom u ko­joj ži­vi. Kri­ti­ča­ri ka­žu da mi je cr­tež “vi­so­ko stru­čan”, da imam “si­gur­nost u eks­pe­ri­men­ti­sa­nju bo­jom”.
I dok je ci­ti­ra­na kri­ti­čar­ka E. Gert­sa­kis sma­tra “jed­nom od zna­čaj­ni­jih že­na sli­ka­ra u (tro­mi­li­on­skom! – prim. DP) Mel­bur­nu”, A. Ep­štajn će, ta­ko­đe u ča­so­pi­su “Ar­tlink” ob­ja­vi­ti:
“Lil­lian Car­land (Mal­ba­šić) oda­je im­pre­si­ju sna­ge na­sta­le kao po­sle­di­ca pre­va­zi­la­že­nja tra­u­ma. Ona sli­ka ma­te­rin­stvo i te­ret op­stan­ka u he­te­ro­ge­nim ulo­ga­ma. Na nje­nim sli­ka­ma se oči­ta­va vi­hor kom­plek­snih ide­ja, li­ko­va i uti­ca­ja. Nje­ni li­ko­vi ne­ma­ju ja­sno de­fi­ni­san pol, ali se na­zi­re že­na ko­ja bri­žno dr­ži de­te, kao i sa­mo de­te u pre­na­tal­noj fa­zi. Ona in­ter­pre­ti­ra ulo­gu že­ne kao mu­če­ni­ce, sa­vla­da­ne okol­no­sti­ma i dru­štvom u pro­te­klim ve­ko­vi­ma… Čo­vek na nje­nim sli­ka­ma je tu­žan ili se kri­je.”
Upra­vo ove im­pre­si­je su za­be­le­že­ne nad sli­kom “De­tinj­stvo”, iz 1994. go­di­ne, po­ve­li­kih di­men­zi­ja (2 h 6 m), na ko­joj fi­gu­re ne­ma­ju ni pol ni go­di­ne, jer se od­no­se na “pro­jek­ci­ju sve­u­kup­nog se­ća­nja o de­tinj­stvu na od­ra­slu oso­bu”.
I dok pre­li­sta­va­mo ka­ta­lo­ge sa Svet­skog tri­je­na­la ma­le gra­fi­ke u fran­cu­skom Ša­ma­li­je­ru, sa iz­lo­žbe “Li­kov­no stva­ra­la­štvo Sr­ba u sve­tu” (Na­rod­ni mu­zej Be­o­grad) ili umet­nič­ke ko­lo­ni­je “He­le­na”, ne­mi­nov­no se na­me­će za­klju­čak da je reč o ve­o­ma ce­nje­noj i plod­noj stva­ra­lač­koj lič­no­sti. Sa­ma umet­ni­ca će pri­me­ti­ti da je do sa­da “pot­pi­sa­la” oko šest hi­lja­da ra­do­va u svim li­kov­nim teh­ni­ka­ma, od ko­jih je bar sto­ti­nak iz­gu­blje­no to­kom rat­nih i dru­gih zbi­va­nja na ovim na­šim pro­sto­ri­ma.
Po­sle po­čet­nih stva­ra­lač­kih fa­za, u Sr­bi­ji, ka­da je Lji­lja­na pom­no uči­la od kla­sič­nih maj­sto­ra (Rem­brant, Van Dajk, Hol­bajn…), a za­tim tra­ži­la sop­stve­ni li­kov­ni iz­raz (cr­tež, rad na “be­lom pa­pi­ru be­lom bo­jom”, ulje, kom­bi­no­va­na teh­ni­ka, mo­ti­vi bez čo­ve­ka…), do­la­zi zre­lo do­ba u Austra­li­ji:
– Naj­pre, te­me iz isto­ri­je. Ra­dim akri­lom, uljem i kom­bi­no­va­nom teh­ni­kom, ve­li­ka plat­na, is­tra­žu­jem ar­hi­tek­tu­ru Austra­li­je u do­ba zlat­ne gro­zni­ce, 1850-80, ba­vim se  bit­kom na Ga­li­po­lju, ka­da je stra­da­lo mno­go Austra­li­ja­na­ca, za upis na aka­de­mi­ju pro­u­ča­vam abo­ri­džin­sko “vre­me sno­va”… Oni svo­je du­hov­no bi­će i kul­tu­ru tran­spo­nu­ju kroz pri­če o sno­vi­ma. Tu kul­tu­ru je te­ško raz­u­me­ti, jer se ona “ne otva­ra” be­lom čo­ve­ku. Sve je to taj­no­vi­to, ple­men­ska stvar, oni ve­ru­ju u du­ho­ve pre­da­ka, ko­je vi­de kao pti­ce, kor­nja­če, ken­gu­re, ve­li­ku zmi­ju – nji­ho­vo glav­no bo­žan­stvo. U to vre­me ra­dim mo­ti­ve iz de­tinj­stva, ve­li­ke for­ma­te, i do šest me­ta­ra, u abo­ri­džin­ski mi­lje uba­cu­jem po­ne­što iz sop­stve­nog is­ku­stva…
U Ki­ni, u vi­še­mi­li­on­skom Šan­ga­ju, Lji­lja­na Kar­land Mal­ba­šić je pro­ve­la tri – če­ti­ri go­di­ne, na sa­mom po­čet­ku 21. ve­ka. Ovu ve­li­ku i pre­le­pu ze­mlju sli­ka na “je­dan naš, me­di­te­ran­ski na­čin”, ži­vim ko­lo­ri­tom. Odu­še­vlja­va se ta­mo­šnjom ar­hi­tek­tu­rom, et­nič­kim gru­pa­ma, sva­ko­dnev­nim ži­vo­tom lju­di, čak dva pu­ta iz­la­že.
Po po­vrat­ku u Austra­li­ju sle­di iz­ra­zi­to hu­ma­ni­stič­ki ori­jen­ti­sa­na fa­za. Sli­kar­ka is­tra­žu­je te­žak ži­vot do­se­lje­ni­ka, od naj­ra­ni­jih vre­me­na, s kra­ja 18. ve­ka, sve do da­nas. Naj­vi­še je in­te­re­su­je eko­nom­ska mi­gra­ci­ja, “tr­bu­hom za kru­hom”, san o bo­ljem ži­vo­tu ko­ji se obič­no  is­po­lja­va kao noć­na mo­ra. Na nje­nim sli­ka­ma, ra­đe­nim u ulju, do­mi­ni­ra­ju ja­sni do­se­lje­nič­ki mo­ti­vi: si­ro­ma­štvo, usa­mlje­nost, ne­rav­no­mer­no ras­po­re­đe­no bo­gat­stvo. Jer, Austra­li­ja je te­žak i kom­plek­san kon­ti­nent za pre­ži­vlja­va­nje, tvr­di Lji­lja­na, bi­lo da je reč o kli­mat­skim, pro­stor­nim ili dru­štve­nim okol­no­sti­ma. Sve to po­ku­ša­va da do­ča­ra na svo­jim sli­ka­ma.
Ima­la je vi­še od sto sa­mo­stal­nih i grup­nih iz­lo­žbi, po­čev od ga­le­ri­je “Ga­bri­jel” u Mel­bur­nu, do onih u Ka­na­di, ši­rom Evro­pe i Azi­je, na­rav­no u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci i Be­o­gra­du. Od 2009. uče­stvo­va­la je na na­šim broj­nim li­kov­nim ko­lo­ni­ja­ma, od be­o­grad­ske “He­le­ne” do Čor­ta­no­va­ca, Ja­ska, Ru­me, Srem­skih Kar­lo­va­ca, mi­tro­vač­kog Do­ma uče­ni­ka… Sa­da sa ne­skri­ve­nim uz­bu­đe­njem oče­ku­je iz­lo­žbu u gra­du svo­ga de­tinj­stva i mla­do­sti, u Ga­le­ri­ji “La­zar Vo­za­re­vić”, gde će su­gra­đa­ni­ma po­ka­za­ti še­zde­se­tak no­vi­jih ra­do­va. Do­mi­ni­ra­će cr­te­ži ko­ji “re­flek­tu­ju ir­sku tra­di­ci­ju, si­ro­ma­štvo, san o bo­ljem ži­vo­tu”, ali će bi­ti za­stu­plje­na i ulja na plat­nu na­sta­la u Ki­ni i Mi­tro­vi­ci.
Sve to sa du­gog, is­pu­nje­nog sli­kar­skog i ži­vot­nog pu­ta na re­la­ci­ji Mi­tro­vi­ca – Mel­burn, uz us­put­na za­dr­ža­va­nja po in­spi­ra­tiv­nom “be­lom sve­tu”.

Du­šan Po­zna­no­vić