Vo­žnja

Piše: Milijana Barjakatervić

Na­rod smo ko­ji je do­sta sklon da la­že, mr­si, mu­va, iz­vla­či se i pro­vla­či. Za to uvek ima­mo oprav­da­nje-  ner­vi­ra nas za­kon ko­ji če­sto sma­tra­mo glu­pim ili ne­po­treb­nim, na­la­zi­mo da  dr­ža­va stal­no smi­šlja ka­ko da nam  i ono ma­lo što ima­mo ot­me. Shod­no to­me pod­kra­da­nje dr­ža­ve mo­že da se ra­di na­ve­li­ko i na ma­lo, za­vi­sno od po­tre­ba po­je­din­ca to jest gru­pe.   Da­kle, uvek po­sto­je al­ter­na­tiv­ni na­či­ni po­što­va­nja za­ko­na i pro­pi­sa. Je­dan od omi­lje­nih za iz­vr­da­va­nje je za­kon o sa­o­bra­ća­ju.

Evo na­pri­mer, vo­zim ja ta­ko auto, ve­če, i iz du­bi­ne mra­ka ne­što si­ja na pu­tu. Jed­no sve­tlo. Si­ja tan­ko, vi­so­ko, i le­lu­ja.  Mi­slim de­ca pra­ve še­gu, ali ni­je. Pri­mi­če­mo se jed­no dru­gom, ja i sve­tlo…kad ono bi­ci­kli­sta zagrizao ba­te­rij­sku lam­pu! He! Po­štu­je čo­vek za­kon o osve­tlje­no­sti uče­sni­ka u sa­o­bra­ća­ju. Pa da, 3.000 di­na­ra ka­zna ni­je ma­lo. Da se osve­tlio, osve­tlio se. Zar tre­ba stal­no da ka­či i ski­da one mon­ta­žne lam­pe a ni­su ni jef­ti­ne.  E sad, to i ne­ka­ko, a šta će­mo sa uče­sni­kom ko­ji no­si džak pa­pri­ke na­zad, a na­pred 40 ki­la pi­ja­ce, ili mla­đim bi­ci­kli­stom sa slu­ša­li­ca­ma u uši­ma i ru­ka­ma u dže­po­vi­ma, ili uče­sni­kom sa 1.8 pro­mi­la al­ko­ho­la u se­bi. Ta­ko­đe se mo­gu vi­de­ti (nu­ždom na­te­ra­ne) maj­ke sa dvo­je de­ce na bi­ci­klu. Jed­no na­pred dru­go na­zad. (Ko ni­je pro­bao ovu cir­ku­sku tač­ku mi­sli­će da je sim­pa­tič­no, ali je ustva­ri kao i sva­ka cir­ku­ska tač­ka vr­lo na­por­no i ri­zič­no). Ako ne ra­ču­na­mo de­cu što  vu­ku dru­ga­ra na ro­le­ri­ma, ili ga vo­ze na kor­ma­nu, kao ne­do­volj­no sve­snu ka­te­go­ri­ju, još jed­na od ne­po­želj­nih vr­sta bi­ci­kli­sta za osta­le uče­sni­ke u sa­o­bra­ća­ju je­su dvo­je ko­ji vo­ze jed­no po­red dru­gog. Vo­zač auto­mo­bi­la ili auto­bu­sa iza njih se pro­sto odu­še­vi.

Mo­gu­ća re­še­nja – na­pra­vi­ti bi­ci­kli­stič­ke sta­ze, na „kri­tič­nim“ de­o­ni­ca­ma, s tim da se pen­zi­o­ne­ri­ma ob­ja­sni da to ni­su pe­šač­ke sta­ze na ko­ji­ma je  ma­nje gu­žva.

– Dok se bi­ci­kli­stič­ke sta­ze ne na­pra­ve na po­treb­nim pu­te­vi­ma i u po­treb­noj ki­lo­me­tra­ži, po­ja­ča­ti svest kod vo­za­ča mo­tor­nih vo­zi­la da bi­ci­kli­sti ni­su ke­gle, mu­ve, mač­ke, ne­go lju­di za ko­je se od­go­va­ra ako ih po­vre­de,

– I sva­ka­ko, ape­lo­va­ti na bi­ci­kli­ste da ne po­sti­žu ni­šta ti­me što su ne­vi­dlji­vi, na­tr­pa­ni, neo­zbilj­ni ili pre­vi­še opu­šte­ni u sa­o­bra­ća­ju. Sva­ko po ma­lo sa­ve­sti (ne znam gde ima da se ku­pi), i kul­tu­re (isto ne­mam poj­ma), i da vi­diš slo­ge i dru­gar­stva na pu­te­vi­ma. Ne mo­ra valj­da baš sve da se re­ša­va uda­ra­njem po dže­pu.