• Friday, 1. July 2022.
Ne dam život za “elitu”
Kolumna
0 Komentara

Ne dam život za “elitu”

17. June 2022. godine

Piše: Nemanja Milošević

U proteklih nekoliko nedelja, u našoj javnosti se sve više govori o povratku obaveznog služenja vojnog roka. Sa ratom u Ukrajini, bezbednosna situacija u čitavom svetu je svakako postala vrlo specifična, pa je i naša zemlja počela da razmišlja o sopstvenim bezbednosnim kapacitetima.

Ipak, kao i uvek, neću se držati puke formalnosti. Ako do ovakve odluke dođe – šta je, tu je! A do tada, na ovu temu govoriću iz ugla mlađe generacije, odnosno, potencijalnih regruta.

Pre nekoliko brojeva, pitali smo naše čitaoce šta misle o povratku vojne obaveze, te smo došli do prilično interesantnih odgovora. Naime, starija generacija, koja je vojnu obavezu odslužila u nekadašnjoj JNA nedvosmisleno je prihvatila ovaj predlog. Pa tako, iz njihovih odgovora, moguće je izvući i neke pozitivne aspekte obaveznog oblačenja uniforme za mlade.

Pre svega, potrebno je spomenuti radne navike naše omladine. Buđenje u kasnim prepodnevnim časovima, nenamešten krevet, sudopera puna prljavih sudova, i generalno život u opštem neredu, postali su naša svakodnevica. Isto tako, s obzirom na to da čitava naša generacija sate provodi pred računarskim i telefonskim ekranima, fizička spremnost i zdravlje kičme i mišića nam je ravno nuli, isto koliko i disciplina i poštovanje autoriteta. Zato ćemo se i složiti da su naši stari u pravu kada kažu onu čuvenu: “Sve bih ja vas u vojsku, da se naučite redu!”.

Ali, nije sve tako jednostavno. Pre svega, postavlja se pitanje kapaciteta našeg odbrambenog sistema da na obuku primi veći broj regruta. Ulaganja bi, uz zaparložene kasarne i druge vojne objekte, plus hranu, odeću i obuću budućih vojnika, sigurno bila ogromna. No, u državne finansije se ne razumem mnogo, pa verujem da bi u slučaju uvođenja obaveznog vojnog roka verovatno postojao način da se ovi problemi prevaziđu.

Nego, druge stvari meni paraju uši – one priče o spremnosti da damo život za svoju otadžbinu. E, tu se naša generacija već koleba, i mislim da je to glavni motiv koji nas odvraća od vojne obaveze. Mislim da nije problem u tome što bismo se u vojsci “naučili redu”, nego u vrednovanju sopstvenog života.

Da me ne shvatite pogrešno, svi mi, mladi, koji smo ostali da živimo i radimo u Srbiji, volimo svoju zemlju. U vremenu kada se zarad kojeg evra ili dolara masovno odlazi u inostranstvo, mislim da smo dokazali svoj patriotizam, ne prodavši se za šaku gore pomenutih valuta. Ostali smo samo zato što volimo da budemo među svojima i smatramo da nas sunce tuđeg neba uprkos mnogo višem životnom standardu ipak neće ogrejati.

Ali, svesni smo i istorije koja je za nama. I to ne one davne, u kojoj se ginulo za više ciljeve, spasavajući živote svojih najmilijih pred najezdom stranih osvajača ili fašizma. Mislim na onu blisku istoriju, od pre tridesetak godina, kada su naši stričevi i očevi ginuli u bratoubilačkim ratovima, a da ni danas nisu baš načisto za šta su se to borili (odavde izuzimam rat na Kosovu i NATO agresiju). Posebno uzevši u obzir činjenicu da su mnogi od njih danas zaposleni kao prosta radna snaga za šaku dinara kod nekadašnjih švercera cigara, goriva, maraka i još mnogo čega. Istih onih koji su bogatstvo stekli u sivoj i crnoj zoni ekonomije, iskoristivši rat kako bi stekli lični profit.

Zato, nisam siguran da bi, ukoliko bi, ne daj bože, nekakav novi rat zahvatio i nas, situacija bila nešto drugačija i da se profiteri slični onima iz devedesetih godina prošlog veka ne bi ponovo pojavili. I isto tako nisam siguran da bi bilo ko od nas, mladih, dao svoj život kako bi neka nova generacija samozvane “elite” u budućnosti živela na grbači naše dece.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: