Boje i linije umesto reči

Mi­trov­čan­ka Evi­ca Nik­šić (1956), ro­dom iz Ko­nji­ca kod Mo­sta­ra, po opre­de­lje­nju Sre­mi­ca, ceo svoj ži­vot po­sve­ti­la je li­ni­ji i bo­ji. Nje­ni cr­te­ži i sli­ke su nje­na si­gur­na lu­ka, u ko­joj pro­na­la­zi ute­hu i uto­či­šte od su­ro­ve stvar­no­sti. Vi­še od tri­de­set go­di­na ova umet­ni­ca iz­la­že svo­je ra­do­ve, grup­no i sa­mo­stal­no. Tre­nut­no, u pro­sto­ri­ja­ma „Srem­skih no­vi­na“ pred­sta­vlje­ne su nje­ne no­vi­je sli­ke i cr­te­ži.

Evica Nikšić na izložbi u "Sremskim novinama"

Kao ma­la, že­le­la je da bu­de ba­le­ri­na, pa je po­ha­đa­la ča­so­ve kla­vi­ra i ba­le­ta, ali ne­do­sta­tak fi­nan­sij­skih sred­sta­va usme­rio je Evi­cu ka sli­kar­stvu. Po­či­nje da cr­ta ba­le­ri­ne, na­šav­ši ta­ko na­čin da oži­vi dav­na­šnji de­či­ji san. Ali, ta­da spo­zna­je le­po­tu li­kov­nog stva­ra­nja i na­la­zi u nje­mu svoj ži­vot­ni po­ziv.

– Ne znam šta bih dru­go ra­di­la da ne sli­kam. Umet­nost je mo­je opre­de­lje­nje od ra­nog de­tinj­stva, sa­mo je bi­lo pi­ta­nje ko­ja – ka­že sli­kar­ka, do­da­ju­ći da joj je i otac bio umet­nik, sak­so­fo­ni­sta, pa da je to ve­ro­vat­no raz­log što je mu­zi­ka nje­na dru­ga ve­li­ka lju­bav.

Cr­ta­la je još u gim­na­zi­ji, iako ni­je ima­la ni­ka­kvu po­dr­šku. Pr­ve ozbilj­ne stva­ra­lač­ke ko­ra­ke na­pra­vi­la je u Be­o­gra­du, gde je po­ha­đa­la Šu­ma­to­vač­ku ško­lu sli­ka­nja i cr­ta­nja, za­tim ča­so­ve u Va­jar­skom ate­ljeu „Da­ra Pa­vlo­vić“, kao  i na  Fa­kul­te­tu li­kov­nih umet­no­sti, gde je uči­la kod ču­ve­nog Mom­či­la Mo­me An­to­no­vi­ća.

– Sli­ka­nje je mo­ja po­tre­ba, to je na­čin da se ko­mu­ni­ci­ra sa lju­di­ma. Svo­je emo­ci­je i sve ono što mi se de­ša­va is­ka­zu­jem kroz sli­ke. Za me­ne ne po­sto­ji raz­li­ka iz­me­đu unu­tra­šnjeg i spo­lja­šnjeg ži­vo­ta, jer ono što na­sli­kam po­sta­je vi­dlji­vo i, na taj na­čin, deo re­al­no­sti. Ne ko­mu­ni­ci­ram re­či­ma već bo­jom i li­ni­jom, to je spo­ra­zu­me­va­nje vi­zu­el­nim efek­ti­ma. To je moj na­čin ži­vo­ta i sna­la­že­nja u sve­tu – ob­ja­šnja­va mi­tro­vač­ka umet­ni­ca.

Ve­li­ki za­o­kret u nje­nom ži­vo­tu de­sio se 2007. go­di­ne. Ka­ko sa­ma ka­že, ta­da se sa­bra­la po­sle svih pro­ble­ma i ne­da­ća ko­je su je za­de­si­le i po­sve­ti­la se­bi, na­pra­viv­ši sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu u Ga­le­ri­ji „La­zar Vo­za­re­vić“, u svom gra­du. Bio je to za nju ve­li­ki uspeh.

– Ja ne cr­tam re­a­li­stič­ki, već do­pu­štam da po­sma­trač  do­vr­ši mo­ju ide­ju – ka­že Evi­ca Nik­šić, ob­ja­šnja­va­ju­ći da je ide­ja za nju kao ne­ki pod­sti­caj, ne­ka iskra ko­ju tre­ba da pru­ži dru­gi­ma.

Pu­že­vi i školj­ke su stal­na in­spi­ra­ci­ja i pre­o­ku­pa­ci­ja Evi­ce Nik­šić, jer u nji­ma vi­di spi­ra­lu ži­vo­ta, ne­do­ku­či­vu več­nost.

Kao de­te, ra­di­la je ja­ko spo­ro. Se­ća se da je tek na­sli­kan rad no­si­la u ško­lu uvek na blo­ku, ka­ko bi se us­put osu­šio. Sa­da ra­di br­zo. Una­pred vi­di svo­ja de­la, kao da ih go­to­va od­ne­kle cr­pi.

– Sli­kam na po­du. Ra­dim se­ri­je. Pr­vo pri­pre­mim pet­na­e­stak pa­pi­ra, a za­tim ra­dim sve od­jed­nom.  Tru­dim se da ih što pre ostva­rim, pa za­to vo­lim akva­rel, jer on se br­zo ra­di –  is­ti­če sli­kar­ka.

Evi­ca Nik­šić je iz­la­ga­la na oko sto grup­nih i de­se­tak sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi. Cr­te­že i sli­ke ra­do po­kla­nja pri­ja­te­lji­ma i po­zna­ni­ci­ma. Njen li­kov­ni je­zik je di­rek­tan i dra­ma­ti­čan, iskren i bez ma­ske. Ono što po­ku­ša­va da po­ru­či pu­bli­ci je­ste da i po­red broj­nih ne­vo­lja ona ne od­u­sta­je, već se po­put pti­ce Fe­niks uvek di­že iz­no­va, tra­že­ći u li­ni­ji i bo­ji smi­sao.

I. Zo­ra­no­vić