Savremeno doba, ubrzanog kompjuterizovanog potrošačkog društva promenilo je navike, životne ciljeve i dotadašnje sisteme vrednosti, te je sve podredilo materijalnom dobitku. Učiniti nekom uslugu, a da iz toga ne izvučemo materijalnu korist, ocenjuje se kao glup potez darodavca i promašenom investicijom. U starom sistemu vrednosti ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah mislimo na zahvalnost onda nismo darovali nego prodali.
Ovo je priča o starim vrednostima.
Junaci ove priče su dva čoveka koja su se sticajem okolnosti videla samo jednom u životu, a taj susret je zauvek obeležio jednom budućnost, a drugom prošlost.
Ilija Arežina je rođen 1920. godine u Bosanskom Grahovu. Kao pitomac Državnog zavoda za mlekarstvo Kraljevine Jugoslavije 1939. godine završava stručnu mlekarsku srednju školu u Škofijoj Loki (Slovenija). Stric Ljubomir Arežina, intendant u Komandi grada Beograda, zapošljava ga kod Dragojla Obradovića, snabdevača kraljevskog dvora mlekom i mlečnim proizvodima. Posle kraćeg zadržavanja u Vojki, gazda ga upućuje za upravnika mlekare u Berkasovu. Tu se Ilija ženi i formira porodicu. Preko sekretara ćelije KPJ u Bačincima Laze Radivojevića uključuje se i u politiku i postaje član SKOJ-a. Početkom 1941. godine Ilija se ženi u Berkasovu…
Nemci 6. aprila napadaju Jugoslaviju. Već 10. aprila proglašava se Nezavisna država Hrvatska, a od 17. aprila Ilija je pod posebnim režimom prismotre kao osoba opasna po novu “državu”.
Ujutro 8. maja ustaše hapse Iliju i nekoliko njegovih saradnika iz Berkasova, među kojima su bili Sreta Knežević, Radivoje Jovanović, Sava Dević, Stojko Lukić, Gligorije Mitrović, a kasnije i student medicine Slavko Plavšić. Sve njih odvode u Šid, a jedino Iliju kao najopasnijeg odvode u Ilok u iločku “Tamnicu smrti”. Tu je bio podvrgnut torturi ustaških mučitelja. Tukli su ga, istezali mu mišiće, natezali mu kosti nogu i ruku do prelamanja, čupali mu kosu, terajući ga da prizna da je ruski špijun.
Partijska ćelija (KPJ) Laze Radivojevića priprema akciju Ilijinog spašavanja. Zadatak je dobio Zajac Mija, poljoprivredni radnik iz Sota, biroš, na imanju grofa Odeskalkija. Akcija je izvedena 21 dan posle Ilijinog zatvaranja, verovatno 29. maja 1941. godine. O njoj su pored izvršioca jedino znali organizatori partijske ćelije u Berkasovu Slobodan Mitrović i omladinka Persa Mitrović. Mija oblači u selu pozajmljenu ustašku uniformu i odlazi u Ilok, u zgradu gde je bila tamnica u kojoj su zatvarani rodoljubi i antifašisti. U svom nastupu je bio arogantan i strog prema stražarima (domobranima) i naređuje im da mu predaju zatvorenika, jer ga kao veoma opasnog mora sprovesti u “ustaški stan” u Šidu. Preplašeni i zbunjeni stražari mu predaju vezanog Iliju u želji da se što pre reše neugodnog ustaše. Mija odmah uz pretnje zatvoreniku govori da slučajno ne pokuša bekstvo kroz šumu jer će biti sigurno uhvaćen. Iz tih nekoliko rečenica Ilija shvata da je Zajac ustvari njegov spasilac…
Plan je bio da se Ilija po izlasku iz Iloka oslobodi i sakrije u šumi prema Ljubi, a zatim preko Fruške gore uputi u Vojku. Međutim, plan nije mogao biti sproveden jer je Ilija bio nesposoban za samostalno hodanje i svako pešačenje je bilo nemoguće. Mija Zajac Iliju dovodi u Sot, svojoj kući. Tu pokazuje svoju hrabrost i iznemoglog Iliju oblači u seljačko odelo, stavlja u zaprežna kola i pokriva ćebadima i pored ustaških straža i kontrola sprovede na železničku stanicu u Šidu. Tu ga smešta u vagon voza za Beograd i Ilija bezbedno stiže do Vojke gde mu je bila porodica.
Bila je ovo prva akcija protiv okupatora u šidskoj opštini za koju danas malo ko zna.
Hrabrost je vrlina na osnovu koje ljudi u opasnosti čine plemenita dela .
U značajnim trenucima života ponekad se i u najobičnijem čoveku rasplamsa iskra junaštva i tada izvrši delo o kojem nije ni sanjao i u koja posle čak i sam jedva da veruje.
Ratni vihor je kasnije Iliju Arežinu odveo do Istočne Srbije (Veliko Gradište), a posle rata vraća se u Šid gde učestvuje u izgradnji mlekare (1957. godine). Kasnije je obavljao i druge funkcije u Turističkoj štampi i Gradskoj tržnici Beograda.
Mija Đure Zajac rođen je 1910. godine u Sotu. Od malena je obrađivao zemlju svojih roditelja, da bi dobio posao na poljoprivrednom imanju, pustari “Inocenc”, vlasništvo grofa Odeskalkija. Radio je kao čuvar stoke. Simpatizer KPJ postao je kada je došao na pustaru. Među prvima je otišao u partizane. Istakao se kao borac i postao komandir odeljenja. Po priči njegovih savremenika iz SUBNOR-a poginuo je oktobra 1944. godine kod Ašanje. Po zvaničnoj evidenciji poginuo je 1945. godine kod Podravske Slatine. Prema izjavi Paje Kalmara, njegovog venčanog kuma, poginuo je dva dana pre kraja rata u jednoj akciji čišćenja terena od zaostalih fašista na Papuku. To je i prava istina. Sahranio ga je njegov kum na mestu pogibije. Iza sebe ostavio je ženu i dva sina. Žena je ubrzo umrla, jedan sin je izvršio samoubistvo, a drugi se propio u umro od alkohola.
I tako iza njega ništa nije ostalo…
Tu bi se ova životna priča dva čoveka verovatno i završila. Dva čoveka koji su se na životnom putu susreli samo jedan dan. I sve posle pokrije zaborav. Ali Ilija Arežina nije mogao da zaboravi čoveka koji mu je spasao život. Želeći da mu se na jedni mogući način oduži Ilija pokreće i uspeva da tada već pokojnom Miji Zajacu izdejstvuje Spomenicu. Spomenica palom borcu Miji Zajacu izdata je 29. novembra 1950. godine pod brojem 7911.
To je sve što je ostalo iz života Mije Zajaca. Njegovi saborci nisu uspeli da se sete ni gde je stvarno poginuo. Na ploči Palim borcima NOR-a koju je podigao SUBNOR u Sotu njegovo ime je zabeleženo pogrešno – kao Zajac Miša. A čovek koji ga je poznavao samo jedan dan nije pogrešio. Pravo dobročinstvo je ono bez svedoka.
Ivica Kubik
*Za ovaj članak korišćeni su dokumenti iz knjige Petra Gajanovića “U vihoru vremnena” izdate u Beogradu 2006. godine.
