Osmogodišnja Lana Baranja iz Mačvanske Mitrovice odličan je đak drugog razreda, član je klubova mladih matematičara i sremskomitrovačkih mladih pisaca, a pored toga trenira džiu džicu i ponosno nosi titulu prvaka Vojvodine i Srbije.
Sportom je Lana počela da se bavi sa samo 4,5 godine. Na prvi trening karatea odvela ju je mama Maja, koja je kako kaže, imala za cilj da joj ćerka od malih nogu bude fizički aktivna, a kako bi zdravije odrastala i razvijala se. Ovaj potez, vrlo brzo ispostavio se kao jako dobar, jer je Lana zavolela karate i redovno išla na sve treninge. U sportskoj sali naučila je da poštuje i druge autoritete pored roditelja, kao što su to treneri, upoznala je dosta prijatelja, bivala sve veštija, brža, a vremenom je došla i do narandžastog pojasa.
S obzirom da se nije takmičila, a da je izražavala želju za nadmetanjem, interesovanje za karateom je kod male Mačvanke bivalo sve manje, što je kod dece vrlo čest slučaj u sličnim situacijama, a vremenom se i sam klub u Mačvanskoj Mitrovici ugasio, te ona pronalazi novi sport – prelazi na džiu džicu.
Već godinu dana Lana je član sremskomitrovačkog kluba “Bezbednost”, a njeni treneri su Branislav Stojaković i Stefan Gavrić.
-Obožavam džiu džicu i baš mi je zabavno na treninzima, volim borbe i da učim nove tehnike, ali ne volim da radim na kondiciji, to mi je po malo dosadno i naporno. Treneri kažu da bez toga ne možemo, pa istrpim. Treniram tri puta nedeljno i to ponedeljkom, sredom i četvrtkom – kaže Lana i dodaje da je na treninge uvek vozi mama koja joj je i najveća podrška.
Trenutno ona ima žuti pojas, a očekuje da će do kraja godine stići i do narandžastog. Prošlog septembra u Loznici učestvovala je na svom prvom takmičenju, odnosno dva takmičenja, jer je zajedno organizovano Prvenstvo Srbije i Vojvodine.
-Bila sam vrlo uzbuđena u Loznici, imala sam jako veliku tremu, jer nikada nisam nastupala pred publikom i van naše sale. Кada sam stala na tatami osećala sam se čudno, tu su bile sudije, moja protivnica koju nisam znala, njen trener, ali i moj, zbog čega mi je bilo lakše, jer sam znala da on navija za mene. Mama je takođe bila tu, samo na tribinama i nisam mogla da je vidim, ali sam čula kako me bodri. Posle takmičenja mi je rekla da je kroz prste gledala moje borbe, jer je i ona imala tremu – priča osmogodišnjakinja.
Lana je imala dve borbe i u obe je savladala svoje protivnice, mada priznaje nije bila sigurna u sebe.
-Prvu borbu sam mislila da sam izgubila, jer me je protivnica na početku meča u jednom trenutku držala, ali sam uspela da joj se izvučem i da u drugoj rundi sednem na nju i zadržim je 10 sekundi. Drugi meč je meni bio lakši, jer sam imala manju tremu – dodaje ona.
Prema rečima mame Maje, Lana je dete takmičarskog duha, spremna na sve akcije, samo joj treba pružiti podršku, jer joj u pojedinim momentima malo nedostaje samopouzdanja.
-Lana je perfekcionista, daje sebe maksimalno ili se uopšte ne upušta u nešto. Za sada je odličan đak, ni jednu četvorku nema u knjižici, ide na brojna takmičenja, učestvuje u raznim radionicama, takmičenjima, fizički je aktivna i ima puno drugara. Mislim da joj je sport puno toga lepog doneo u život, pre svega zdravije odrasta i razvija se, što je meni kao roditelju i najbitnije. Njan tata i ja smo tu da je podržimo, eventualno dodatno motivišemo i da navijamo za nju – zaključuje Maja.
D. Tufegdžić
