Nemanja je učestvovao na nekoliko takmičenja i osvajao nagrade. Kako kaže, to mu ne predstavlja toliki značaj, jer prvenstveno radi za sebe i zbog sebe.
Piše: S. Lapčević („Fruškogorac“, dodatak „Sremskih novina“)
Nemanja Vuković iz Divoša bavi se fotografijom. Od malena pokazivao je skolonost ka umetnosti, pa je tako završio i Muzičku školu, da bi se potom upisao i na Muzičku akademiju, koju nakon nekog vremena napušta. Nakon muzike, zaljubljuje se u fotografiju i ta ljubav aktivno taje godinu dana.
– Aktivno se bavim fotografijom godinu dana, a neka sklonost prema tome, može se reći da je proizišla iz ljubavi prema umetnosti. Završio sam prvo Muzičku školu, upisao Muzičku akademiju, a kasnije se razvila i fotografija kao nešto čime želim da se bavim. Prvo sam fotografisao telefonom, pa sam se razočarao u kvalitet fotografije i onda sam rešio da kupim foto – aparat. Kod fotografije me je privukao kolorit, boje, kompozicija, pejzaž. Motorista sam, pa kada se vozim i pređem lepe predele, uživam u pogledu i prosto sam imam želju da zabeležim trenutak. Moje prvo fotografisanje počelo je od pejzaža, da bi se sada završilo na trenutku, odnosno nekom momentu, koji ne možeš ni zapmtiti. Emocija se može 110 odsto prikazati fotografijom, samo treba čekati pravi trenutak. Volim muziku, volim i da sviram, ali za sebe. Zato i volim da fotografišem. Idem sam, šetam, pređem koliko kilometara treba, sve za dobru fotografiju – kaže ovaj fotograf.
Nakon zaljubljivanja u ovaj tip umetnosti sledi i edukacija. Kupovanje knjiga i čitanje istih, informisanje preko emisija o kvalitetnoj fotografiji i razmenjivanje iskustava sa ostalim fotografima.
– Nije poenta samo uzeti aparat i škljocati. Kad uhvatiš momentat fotografijom, to je neka stvar koja ostaje, koju ne možeš opisati ni rečima. Tek kasnije na fotografiji primetim još određenih detalja koje tog momenta nisam ni primetio ni zapazio. Kod nastajanja fotografije najbitnije je vreme i svetlo, da li ti daje dramatiku da ta fotografija ne bude monotona, i sam trenutak. Nekada treba čekati i po pet, šest sati da bi slikao pticu koja sleti 10 sekundi na grančicu i onda ode. 90 odsto mojih fotografija nastalo je putem, nisam išao na plansko fotografisanje. Ako hoćeš planski, moraš napraviti plan i program za tu fotorafiju i čekati povoljan momenat – dodaje Nemanja.
Na pitanje da li fotografija ima budućnost u digitalnoj eri, Nemanja tvrdi da ima. Uprkos činjenici da se mogu čuvati i na računaru, fotografije svoj puni smisao dobiju tek pošto se izrade i smeste u albu.
– To je nešto što se čuva godinama. Danas mnogi čuvaju na kompjuteru, a supruga i ja naše fotografije izrađujemo. Slike ne mogu biti iste ako ih slikaš telefonom i aparatom. Telefon prestane da radi, na kompjuteru padne sistem, ti fotografija više nemaš. Izrađena fotografija će uvek ostati da je osetiš pod rukom, da je gledaš, to je neka draž. Kao i knjige. Možeš čitati onlajn, ali nije to to. Dosta knjiga sam kupio o fotografiji, upravo zbog toga. Mada, danas je fotografija postala pristupačna svima. Ko god ima nešto novca, kupi aparat i misli da je fotograf. Ja sam entuzijasta. Učim, volim, trudim se da učiim od profesionalaca, saslušam njihove savete i kritike, da ispravim greške koje sam pravio dosad da bih još više napredovao. Da bi bio vrhunski u nečemu moraš se opredeliti za pravac fotografije. Da li ćeš slikati pejzaže ili portrete, svadbe, uličnu fotografiju. Moraš se odlučiti i gurati taj pravac maksimalno koliko hoćeš – smatra Vuković.
Nemanja je učestvovao na nekoliko takmičenja i osvajao nagrade. Kako kaže, to mu ne predstavlja toliki značaj, jer prvenstveno radi za sebe i zbog sebe.
– Učestvovao sam na nekoliko takmičenja i osvajao nagrade, ali radim samo za sebe. Bilo je i izložbi na internet Galerijama, međutim bez novčanih nagrada. To pričinjava meni mir i zadovoljstvo. Da odem do šume, prošetam, da vidim nešto lepo i zabeležim. Družim se sa ljudima, razmenjujemo iskustva, družimo se. Za sebe, planiram da se bavim fotografijom, o nekoj zaradi i ne razmišljam – iskreno priča naš sagovornik.
On dodaje da mu se nikoliko puta dešavalo da fotografije i obriše. Kako kaže, tek nakon nekog vremena kada vidi koliko je napredovao i da prethodno napravljene fotografije nemaju određen kvalitet. Takođe, kaže da za ono što ne smatra da je kvalitetno, nikad nije ni postavio negde, a ni objavio, uglavnom je sve brisao.
Na pitanje, koliko je presudan dobar foto – aparat za dobru sliku, Nemanja je odgovorio:
– Nije toliko bitan i presudan kvalitet aparata. Najbitnije je da fotografija ima neku priču, dubinu, momenat. Sve slike su mi drage na neki svoj način i svaka je napravljena na nekoj lokaciji koja je meni draga. Mada, skup je hobi. Recimo, jedan stalak košta najmanje 150 evra. Tu su i objektivi, sve zavisi za koji tip fotografije se odlučiš. Uvek imaš da naučiš i napreduješ i možeš naučiti nešto novo. Treba voleti, kao i sve – kaže za kraj Nemanja Vuković.
