Nekadašnjim auto-putem Beograd–Zagreb svakodnevno su prolazile hiljade putnika iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije i iz cele Evrope, a Motel Adaševci, nadomak Šida, bio je jedno od omiljenih mesta za predah, okrepljenje i nastavak puta. Nešto starije generacije pamte parking pun kamiona, autobusa i automobila, sale i terase pune gostiju i konobare koji su u najvećim gužvama trčali između kuhinje i restorana. Među njima je bio i Milan Radivojšić iz Bačinaca, koji je u motelu radio skoro tri decenije, od 1978. do 2005. godine. Danas, kada se priseća tog vremena, on ne govori prvo o poslu, već o ljudima, druženjima, punim stolovima i atmosferi koju je, kako kaže, teško opisati nekome ko je nije doživeo.
– Motel je imao dušu. To je bilo najbolje radno mesto na svetu, a ja sam najlepše dane svog života proveo tamo. Kada pričam o tom vremenu, mogao bih da pričam danima, jer je bilo svega – anegdota, druženja, proslava, muzike, ljudi sa svih strana i ja danas strašno žalim za tim vremenom. Jer, nije to bilo samo mesto gde čovek dođe da predahne, da nešto pojede i popije, pa da nastavi dalje put. Ljudi su se tamo zadržavali, upoznavali, vraćali se, a mi smo sa mnogima postajali prijatelji – priča Milan.
Kaže da se i sada odlično seća tog 20. juna 1978. godine kada se kao dvadesetogodišnjak tek zaposlio u novom delu motela. Bio je mlad i bez mnogo iskustva, a već prvog dana shvatio je da je došao na mesto na kojem se radi ozbiljno. Stari deo motela radio je još od pedesetih godina, a auto-put je tada bio jedna od glavnih saobraćajnih žila kucavica kroz zemlju. U najvećim gužvama na parkingu je istovremeno znalo da bude po deset kamiona, pet autobusa i dvadesetak ili trideset automobila.
-Kad sam prvi put ušao da radim u restoran, kad sam video onu gužvu, došao sam kući i pomislio: kako ću ja ovo? Dolazili su gosti sa svih strana. Mislim da nema nacije koju nisam služio – Nemci, Italijani, ljudi iz Azije, bilo je i gostiju iz Afrike, a naši su dolazili iz svih krajeva Jugoslavije. Iako je sam početak bio strašan zbog ogromnog posla, kasnije mi je sve to postalo rutina. Kad god bih obukao konobarsku uniformu uvek sam imao na umu da predstavljam svoju zemlju i da ne mogu da budem pripit, neuredan ili da nosim čaše i flaše kako stignem. Znao sam da moram da budem kulturan i ljubazan, jer je preko mene svaki stranac koji je tu svratio sticao sliku o zemlji u koju je došao. To mi je bilo važno i zato sam se uvek trudio da dostojno predstavljam Jugoslaviju – priseća se Radivojšić.
Prema njegovim rečima, posao konobara u to vreme nije se svodio samo na posluživanje, nego su, pored toga, morali samo i da peru i poliraju čaše, da pune frižidere, postavljaju salu, odnose posuđe, pišu otpremnice i obračunavaju robu koja stiže. I sve to je moralo da bude na vreme i besprekorno, bez obzira na gužvu u restoranu.
-Mi smo koji smo se tada školovali za konobare imali smo dobru školu i odlične profesore. To su bili ljudi iz struke, koji su bili konobari, pa završili više škole i posle predavali. Morali smo da naučimo posao ili nismo mogli da radimo. Učili smo kako se nosi tacna, kako se prilazi gostu, kako se postavlja sto, kako se služi… Ali, nije samo tehnika bila važna. Morao si da budeš kulturan, da poštuješ čoveka i da budeš svestan da predstavljaš mesto na kojem radiš. Konobar je morao da bude i psiholog i poznavalac ljudi, da zna kada treba gostu da priđe, a kada da se skloni. Nijedan gost nije smeo da bude zanemaren, a svaki sto morao je da bude odmah poslužen bez obzira na gužvu. Ja sam naučio da gostu ne smeš da dosađuješ i ne smeš da ga opterećuješ, nego ga pustiš da uživa, budeš ljubazan, kulturan i nenametljiv. Ljudi to prepoznaju i zbog takvog stava mogu da se pohvalim da nikada za sve te godine rada nisam imao nikakvu svađu sa gostom. A koliko se radilo, najbolje pokazuje podatak da smo tokom samo jedne smene znali da pređemo i po 15- 16 kilometara. Često nismo imali vremena ni za ručak, uzmeš gotovo jelo da jedeš, a ne možeš da sedneš jer te stalno zovu. Posao je bio težak, ali smo ga mi voleli. Bilo je druženje, smejanje, pozitivna energija i to je ono što danas najviše pamtim – evocira uspomene Milan.
Iako je u školi imao samo nemački, kroz posao je naučio da se sporazumeva na nekoliko jezika.
– Kad dođu mlađi stranci, lako im objasniš šta ima sa roštilja, šta je šnicla, šta je pečenje… Ali kad dođu stariji ljudi, oni hoće da znaju šta je u gotovom jelu. Moraš da im objasniš šta ima u đuveču, šta u punjenoj paprici, šta u svemu ostalom. Tako sam i naučuio nemački, malo italijanski, engleski, onoliko koliko treba za posao. A kad im se obratim na njihovom jeziku, oni to cene. Vide da se trudiš i odmah je drugačija atmosfera, pa i bakšiš bude veći – kroz osmeh kaže Milan.
Kroz Motel Adaševci prolazili su i oni čija su imena već bila dobro poznata širom tadašnje Jugoslavije – pevači, glumci i sportisti. Milan i danas pamti Miroslava Ilića kao jednog od najdražih gostiju, ali i Andriju Eru Ojdanića, Lepu Brenu i Sašu Popovića, koji su tu nastupali, kao i brojne sportiste koji su u Adaševcima pravili pauzu na putu. Za njega, međutim, nije bilo toliko važno ko je bio poznat, već kakav je čovek bio kada sedne za sto.
-Imao sam jako puno prijatelja iz cele države, Hrvata, Bosanaca, Slovenaca, svih. Kada se vidimo, mi se zagrlimo kao da smo najrođeniji. To je bilo druženje, takva je bila nekadašnja Jugoslavija, svi su bili zajedno. Nema naroda koji nije prošao kroz taj objekat i retko ko je odlazio nezadovoljan. A onda je došao rat i sve se promenilo. Objekat je radio, ali to više nije bio isti život. Bilo je manje putnika, drugačijih gostiju i manje one nekadašnje gužve – priseća se Milan.
Sa ove vremenske distance kaže da tek sada shvata koliko je značila i sigurnost koju je taj posao pružao. Plata je redovno stizala, imali su regres, topli obrok, putne troškove i odmore na Zlatiboru i moru. Sa porodicom je koristio odmarališta koja je obezbeđivala firma. Tada je, kaže, sve to bilo normalno i nije razmišljao da bi jednog dana sve to moglo da nestane, kao što se baš i desilo.
-Imali smo i dobar bakšiš, lepo se živelo, gospodski. U to vreme su svi imali para, i domaći i stranci. U motelu su se pravile proslave novih godina, rođendani, slavlja, sedelo se, jelo i pilo. Danas tek vidim koliko smo toga imali, a nismo ni razmišljali da je to nešto posebno, jer smo mislili da će tako biti zauvek – kaže sa setom u glasu Radivojšić.
A kada bi poslednji gosti otišli, dan u Motelu Adaševci još nije uvek bio završen. Zaposleni bi često ostali zajedno, a pošto je Milan voleo da peva, pesma bi se nastavljala do duboko u noć, ponekad i do zore. Bilo je veselo, ali se ujutru ponovo radilo punim tempom. Nijedna noć provedena u pesmi nije smela da bude izgovor za lošu uslugu.
Posle skoro trideset godina provedenih u motelu, 2005. godine Milanovom radnom angažovanju došao je kraj. Iako je sa još tridesetak kolega pokušavao da sačuva radna mesta kroz razgovor sa rukovodstvom, na kraju su ipak uzeli otpremnine i zatvorili jedno veliko životno poglavlje.
Danas kada se seti Motela Adaševci, Milan ne vidi prvo zgradu. Vidi ljude, pune stolove i parking pun kamiona i autobusa. Vidi Nemce i Italijane koji pokušavaju da objasne šta žele da jedu. Vidi Bačinčane koji posle rada u njivi dolaze na hladno pivo. Vidi kolege sa kojima je trčao između kuhinje i restorana i prijatelje iz drugih krajeva Jugoslavije koje je život kasnije razdvojio. U ovom motelu ostavio je skoro tri decenije života. U njemu je počeo kao mladi konobar koji je, ugledavši prvu veliku gužvu, pomislio da neće izdržati, a iz njega je izašao kao iskusan ugostitelj koji je znao da razgovara sa gostom na nekoliko jezika, da u najvećoj gužvi prepozna šta kome treba i da u jednoj smeni pređe kilometre. Ali, mnogo važnije od svega toga, iz motela je poneo uspomene koje nijedna promena vremena nije mogla da izbriše.
S. Mihajlović
