• Friday, 1. July 2022.
ZABELEŠKA O JEDNOJ LjUBAVI
Reportaža | Sremska Mitrovica
0 Komentara

ZABELEŠKA O JEDNOJ LjUBAVI

15. August 2016. godine

Lipovi snovi bosanskog Manđelošanina

Od ostatka sveta odvojena visokim kukuruzom, uokvirena starim čardakom koji se uzdiže nad napuštenim svinjcima i malenom kućom koju zakriljuje hrastovinom pokriven i ukrašen trem, oaza mira možda i najčuvenijeg mitrovačkog brice već na prvi pogled odavala je utisak mesta na kojem bi čovek lako mogao da se nastani

NaslonjenProšao sam manđeloški nadvožnjak i, po dogovoru, na prvom puteljku na koji sam naišao skrenuo sam desno. Obreh se na kolskom putu, okružen kukuruzom rešenim da dobrano zapara nebo, nesvestan da će ga upravo visina ka kojoj stremi u danima žetve koštati više nego što će moći da plati.
Posle ne duže od pet minuta spore vožnje naišao sam na njega, oslonjenog na široku metalnu kapiju. Čekao me je tačno tamo gde je rekao da će biti, okružen paradajzom razapetim tankom strunom bele manile i lukom koji svojom nesvakidašnjom veličinom preti da u najmanju ruku postane dinja.
Sa licem razvučenim u osmeh koji srećem svako jutro kad prolazeći kraj njegove „butige“ stižem u redakciju, gotovo profetski neuredna pojava na koju nisam navikao dočekivala me je drugarski.
– Stevoooouuu!, pozdravio me je jednako prepoznatljivo. Mahnuh rukom iz kola, zaustavih se i izađoh napolje.
Dok sam mu prilazio, vođen željom da što pre obavimo onaj deo susreta koji ljudima koji se u toku dana vide ili sretnu po nekoliko puta prerasta u formalnost, prebacih pogled preko stamene figure i tamo u dnu njegovih leđa primetih nemali uredno potkresani travnjak. Pomislih, ništa nelogično za nekog ko je čitav svoj radni vek proveo sa makazicama u rukama…
Vrata škripnuše i Milan Grabić, prvi iz plejade Manđelošana koje „stari Mitrovčani“ zbog njihovog sve većeg prisustva u gradu, da li u šali, da li u zbilji, zlurado nazivaju „našim Crnogorcima“ učini me gostom svog malenog salaša.
Od ostatka sveta odvojena visokim kukuruzom, uokvirena starim čardakom koji se uzdiže nad napuštenim svinjcima i malenom kućom koju zakriljuje hrastovinom pokriven i ukrašen trem, oaza mira možda i najčuvenijeg mitrovačkog brice već na prvi pogled odavala je utisak mesta na kojem bi čovek pritisnut problemima koje mu na dar nosi savremeni gradski život, lako mogao da se nastani.

Šta će Bosancu salaš…

Lipa pod kojomDok prilazimo tremu, preteći da zarobi čitav moj pogled, pred očima željnim slika koje nemam često priliku da vidim ispružilo se veliko lipovo stablo. Čvornovato, kruto, nesvakidašnje veliko za seme čiji je izdanak. Zagledam ga dok lagano prilazimo stolu na kojem spremno čekaju neizostavni suveniri naše ravnice…
– Ja sam rođen na Manjači 1952. godine, ali sam u Srem došao 1959. tako da jako dobro znam šta ovoj ravnici znači selo, selu paori, a paorima poslovi. Od malih nogu sam čuvao svinje i detinjstvo pamtim po izguljenim kolenima i krvavim tragovima u strnjici. Zavoleo sam Srem i sa punim pravom se osećam Sremcem. Jedan moj dobar drugar iz Manđelosa imao je porodični salaš. Na njemu smo se kao dečaci i kasnije mladići družili. Posmatrajući njega i njegovu porodicu polako sam shvatao koliko ovdašnji čovek živi za salaš i od salaša. Tako je krvavu strnjiku kao najupečatljiviju sliku detinjstva, dopunila i ljubav prema ovim oazama mira. Sada, kada sa ove distance gledam na stvar, čini mi se da je to jedna od mojih najpostojanijih ljubavi koja još uvek traje… Godine su prolazile, ja sam se zaposlio, ali nikada nisam odustao od zamisli da kupim ili napravim sopstveni salaš. Kupio sam na kraju Manđelosa i zemlju rešen da kad tad svoju misao sprovedem u delu. U početku su mi se smejali, neki se i čudili nemogavši da shvate „šta će Bosancu salaš“, a bilo je i onih koji su zajedljivo govorili da „nikada neću pobeći iz šume“. Nisam se ja na to obazirao, ali sam od gradnje salaša u selu ipak odustao jer sam, kada sam sve presabrao, shvatio da salaš, da bi to bio, mora da nikne van sela, u divljini. Sve drugo bila bi smo loša imitacija, još jedna u nizu nepotrebnih vikendica koje služe ne radi odmora, nego za dokazivanje kod prijatelja, a meni to nikada nije bilo potrebno.

Kad te ljubav nađe

Mirno je. Tek u daljini se sa vremena na vreme može naslutiti poneki automobil. Hladovina je. Velika lipa momački dobro odrađuje svoj posao. Naslonjen na ogradu trema, moj domaćin se bez predaha i odmora vraća svojoj ljubavi…
– Ljubav prema salašima nije me napuštala ni kasnije. Obilazio sam ih i rado se družio sa ljudima koji u salašima pronalaze svoj mir, trudeći se da što više naučim. Posebno mi je bio drag salaš jednog mog prijatelja, imenjaka, koji je smešten odmah kada se prođe nadvožnjak na putu za Manđelos. Već na prvi pogled za oko mi je zapala njegova širina, urednost, kao i zemlja koja ga okružujue. Dolazio sam tu, družili smo se, a jednom prilikom sam mu poklonio mladicu lipe koju smo zajedno zasadili. Vremenom, ta lipa je rasla, a sa njom i moja potreba da dolazim u njenu hladovinu. To mi je postajalo važnije od povratka kući. Znate, ja sam brica, radim u Mitrovici od jutra do tri sata iza podneva. Živim u Manđelosu, pa bi verovatno logično bilo da se odmah po završenom poslu vratim kući. Ali jok! Od kako sam prvi put došao na prijateljev salaš, trudio sam se da svraćam kad god bi on bio tu da mi otvori kapiju. U lepim danima, pod tu lipu bih naslonio stolicu ili prosto seo na zemlju, oslonio se leđima na nju i spavao. Ti lipovi snovi, puni mirisa svežeg cveta drveta koje me je zamenjivalo onda kada fizički nisam mogao da budem na malenom komadu raja postali su mi opsesija. A onda, jednog dana, taj moj dobar prijatelj i imenjak rešio je da proda salaš. Život je gazio i gasio lepe uspomene kojima je napunio sve njegove fijoke, pa mu je sve ono lepo što je u ovom miru sakrivao postalo teret kojeg se morao osloboditi. Jednog dana me je pozvao da se nađemo baš na salašu i da se, ako sam zainteresovan, dogovorimo o otkupnoj ceni. Činilo mi se kao da je na kraju, uprkos svim mojim traganjima, moja ljubav pronašla mene, a ne ja nju. Uzeo sam pare, onoliko koliko sam namerio da mu dam i pošao rešem da ne odustanem. Došao ja na razgovor, seli mi, pijuckamo nešto baš kao nas dvojica, počeo on mene da ispituje te da li mi se sviđa, te ovo te ono, kao da se ne znamo… mislim se ja, tvrdi pazar. A mene sve izjeda, hoće li više reći cenu, pa da budem miran. Više novca od onoliko koliko sam poneo ne mogu da mu dam… Kopam nogom po zemlji, ne mogu da se suzdržim… kad on u pola razgovora udahnu i zausti cifru… Ohladih se! Rekao je baš onoliko koliko sam imao u džepu. Ni manje ni više. Ja se nasmejah i rekoh mu da je sudbina uzela stvar u svoje ruke. Očito sam umeo dobro da procenim svoju ljubav. Formalnosti smo brzo obavili i prva svar koju sam uradio bio je odmor ispod lipe koja je eto, posle nekoliko decenija postala moja. Sada verujem da me je njena sadnja za sva vremena spojila sa ovim komadom raja. Moji dečački i oni kasniji, lipovi snovi bili su konačno ispunjeni.

Tišina i snovi…

Vrata [kripnu[eUz salaš, majstor Milan kupio je i četiri jutra zemlje, pa svoj lipov san deli sa suprugom, sinom i njegovom devjkom. Nema dana ne obiće „razlog svoje ljubavi“, nema vikenda da se oko „lipe ispisnice“ ne okupi porodica ili prijatelji da pesmom igrom i dobrim druženjem ne proslave život.
– Moja žena koja je inače Sremica u početku nije htela ni da čuje za salaš. Sad, vi zamislite tako nešto. Ona Manđelošanka, a ja sa Manjače, pa da se tako podelimo! Ali evo, sada nema dana da preskočimo dolazak. Imamo tu i svoju baštu, a kada dođe vreme, skidamo kukuruz ili šta već zasejemo. U kraju iz kojeg sam došao u Srem ljudi su preduzimljivi, ovde, u Sremu su vredni. Te dve vrednosti su se u mojoj porodici spojile na najlepši mogući način. I na najlepšem mogućem mestu – na salašu. Svaki dan sam ovde. Ispod moje lipe. Provedem tu po nekoliko sati. Ako nemam posla, ja sednem malo, odmorim, možda i prilegnem… pa se nadišem svežeg vazduha i nahranim prijatnom tišinom koju više ne mogu da nađem ni u Manđelosu. A onda se i ja smirim. Ućutim. I tako, što više ćutim, to mi sve više prilaze ptice, postaju sve bučnije.. Sažive se sa mnom, sa mojom lipom, mojom tišinom i mojim snovima. A šta ima lepše od toga…

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: