– U Srbiji imam samo hranu i smeštaj, ne mogu da uradim ništa drugo, osim da čekam. Zato bih pokušao sve samo da odem odavde, a to naravno podrazumeva i ilegalan prelazak granice, uz sve rizike koji postoje prilikom takvog poduhvata – kaže Rahel
Tekst: S. Mihajlović
Foto: M. Mileusnić
Nakon incidenta koji se desio pre desetak dana u kojem su četvorica migranata nakon pokušaja da se ilegalno prebace preko granice zadobili teške telesne povrede, pitali smo nekolicu njih koji su smešteni u prihvatnom centru u Šidu, na šta su sve spremni samo da se domognu odredišta prema kojem su se uputili. Odgovor kod svih bio je gotovo identičan – samo da što pre napuste Srbiju spremni su da rizikuju sve, pa čak i svoje živote.
Jedan od njih Rahel Ahmed iz Bangladeša koji se u Šidu nalazi već pet meseci kaže da su zatvorene granice najveći problem, veći čak i od straha od toga šta ga čeka na putu neizvesnosti kojim je krenuo. Rahel se zaputio u Španiju jer su mu tamo brat i roditelji i jedva čeka da ih vidi i da ponovo budu zajedno.
– Dok je bilo jako hladno nisam toliko razmišljao o odlasku odavde, međutim, sada već počinjem da se pitam kada će ta situacija da se reši. Postajem pomalo i zabrinut što se ovoliko dugo ništa ne dešava po tom pitanju. U Srbiji imam samo hranu i smeštaj, ne mogu da uradim ništa drugo, osim da čekam. Zato bih pokušao sve samo da odem odavde, a to naravno podrazumeva i ilegalan prelazak granice, uz sve rizike koji postoje prilikom takvog poduhvata – kaže Rahel.
Njegov sunarodnik Amir već punih šest meseci čeka na odlazak u Italiju, iz koje planira da produži dalje za Englesku. Kaže da je pratio nedavna dešavanja kada su migranti pokušali ilegalno da pređu granicu i ističe da su svi oni već rizikovali svoje živote na izbegličkom putu kojeg su do sada prešli.
– Nije mnogo teško da se rizikuje, s obzirom da sam prešao već pet šest zemalja da bih stigao do Srbije. Svaki prelazak iz zemlje u zemlju je rizičan, tako da bih opet to uradio, samo da krenem dalje na put, zato razumem sve one koji se odluče na takav korak. Svi pričaju da je za nas samce granica zatvorena i mi se osećamo bespomoćno. Zato mislim da vredi dati život da bi se stiglo do cilja – zaključuje on.
Sa stavovima Rahela i Amira u potpunosti se slaže Zuber iz Pakistana. On kaže da je dugo putovao do Srbije, preko Turske, Grčke, Makedonije i da se ovde nalazi već četiri meseca i dodaje:
– Zaputio sam se ka Italiji, iako tamo nemam nikoga, ali verujem da je to zemlja u kojoj ću najbolje uspeti da se snađem. Već sam postao prilično nestrpljiv zbog toga što je granica zatvorena toliko dugo i spreman sam ilegalno da je pređem. U tom pokušaju se ne bih plašio da rizikujem čak ni svoj život i zato u potpunosti razumem i podržavam ove mladiće koji su pokušali da se sakriju u cisternu na stanici. I ja bih učinio to isto, bez ikakvih problema, kada bih znao da ću još dugo ostati ovde da čekam na legalni prelazak. Ali, ukoliko će to trajati još samo neko kraće vreme, sačekaću, nije nikakav problem.
