U domu Spomenke Verkić kafa nas je čekala pre nego što smo i stigli da je zatražimo. Ima nešto posebno u tim kućama u kojima vreme više ne žuri. U tišini se čuje šerpa na šporetu, a sa zidova, sa požutelih porodičnih fotografija, gledaju nekadašnji ljudi i nekadašnji dani.
Spomenka ima 93 godine. Dočekuje nas nasmejana, prisebna i radoznala, kao da smo došli na običnu komšijsku kafu. Samo su godine tu da nas podsete koliko je života stalo u njene ruke.
-Ja sam do 88. godine mogla da izdržim da radim. Posle više nisam mogla, kaže.
A radila je, priča, mnogo. Kao mlada nije znala za predah. Sve je bilo na njoj, kuća, porodica, poslovi. Muž joj je umro pre 43 godine i od tada je sama vodila domaćinstvo.
-Ja sam kao mlada jako puno radila. Preterano sam radila, ali sam morala. Sve sam poslove radila. Jako sam lepo živela, priča ova vremešna žena.
Iz Grabovaca je rodom, a u Inđiju je došla 1957. godine. Ovde je podigla porodicu. Ima troje dece, dve ćerke i sina i, kaže, ima je i unučadi za koje je uvek bilo mesta u njenom srcu.
Jedan od unuka nedavno se vratio iz Emirata. Spomenka to kaže sa posebnom radošću. Kao da se jedan veliki životni krug zatvorio.
-Svuda prođi, kući dođi, dodaje.
Danas joj je, međutim, potrebna pomoć u nekim svakodnevnim poslovima. Već pet godina korisnica je usluge „Pomoć u kući“, kroz koju joj je obezbeđena gerontodomaćica. Ne govori o njoj kao o nekome ko joj je samo došao da pomogne. Govori kao o osobi sa kojom je uspostavila odnos poverenja.
-Jako se slažemo. Sve po dogovoru. To za nas stare mnogo znači.
A onda, gotovo usput, pokazuje da nije sve ono što čovek ne može isto što i ne želi, priča Spomenka i dodaje:
-Unuk mi donese lekove, ja metnem veš u mašinu. Ne vidim, ali mogu. Mogu da poslužim sebe sve, verujte, s ponosom kaže naša sagovornica.
I zaista, Spomenka ne želi da joj godine budu izgovor da stane.
-Ne mogu ni da ležim. Dokle god budem mogla, ja ću se kretati.
U njenim rečima nema žalbe. Više ima jedne tihe zahvalnosti životu, uprkos svemu što je odneo. Kaže da joj je Bog podario dobro pamćenje. I dok govori, čini se da joj nije potrebna fotografija da bi se setila ljudi, kuće, mladosti, rada, porodice. Sve je to još tu, u njoj.
A onda izgovori rečenicu koju čovek poželi da zapamti:
-Ne treba čovek da bude zao. Dobro čini, dobro će ti se vratiti, poručuje baka Spomenka.
Možda je u njoj i najkraće objašnjenje njenog života. Mnogo je radila, mnogo dala, podigla porodicu, dočekala duboku starost. I sada, kada joj je potrebno da neko ponekad bude tu za nju, prihvata pomoć, ali ne odustaje od onoga što još može sama.
Na zidu ostaju stare fotografije. Na šporetu šerpa polako ključa. Kafa se hladi, a Spomenka još priča.
O životu koji nije uvek bio lak, ali je bio njen. I o tome da, dokle god čovek može da ustane, napravi nekoliko koraka, stavi veš u mašinu ili skuva kafu za gosta, još ima razloga da se raduje novom danu.
-Verujte u Gospoda Boga. On je pravedan, sigurna je Spomenka.
A onda nastavlja svoj dan. Kao i svih ovih 93 godine, korak po korak.
Mirjana Stupar
