Ne nose svi junaci i heroji plašt, nisu svi u centru dešavanja i pod svetlima reflektora, a ipak oni su tu. To su često naši prijatelji, komšije, poznanici, ljudi iz okruženja kojima poželimo dobar dan na ulici ili samo klimnemo glavom u znak pozdrava. Takvi ljudi za sebe ne misle da su posebni, da se po nečemu izdvajaju, ali činjenica je da svakodnevno pomažu i da za to osim onoga što im redovno pripada, ne traže i ne očekuju ništa. Jedna od njih je i Violeta Srbljanin, medicinska sestra sa više od tri decenije rada na odeljenju hemodijalize u Opštoj bolnici Sremska Mitrovica.
Potkovana znanjem i bogatog iskustva, pacijentima ne pruža samo medicinsku pomoć, već i psihološku podršku, hrabri ih u njihovoj borbi sa bolešću i čini da ista bude bar delom lakša. U gradu je poznaju kao nekog ima neverovatnu energiju, ko zrači pozitivnošću, kao humanistu, empatu i medicinskog radnika u pravom smislu te reči. Kroz odeljenje na kojem radi, nažalost, prošlo je mnogo pacijenata, a Violeta se većine seća, i to ne samo njihovih imena, već i životnih priča. Ona ne nosi plašt, ali je kao i brojni drugi medicinski radnici još jedan naš tihi heroj.
Da će biti medicinska sestra znala je još od malena.
– Od kada sam postala svesna sebe i svog okruženja bila sam neko ko je voleo i uvek rado pomagao drugima, imala sam potrebu da brinem o ljudima iz moje okoline, starim i nemoćnim, da branim slabije. Jako sam želela da postanem medicinska sestra, ali baš sestra, a ne doktor i ta želja mi se ispunila. Sećam se kako da mi je godinama nakon mog srednjoškolskog školovanja, nekadašnja razredna Milica Garunović ispričala da je odmah kada me je videla znala da ću se tim pozivom zaista i baviti – nije pogrešila. Posao, kao i svaki drugi, nije lak, ne može i ne treba svako da ga radi – kaže za Sremske novine Violeta.
Svoj radni vek započela je u Hitnoj službi, a pre toga stažirala je na odeljenju traumatologije, što je u odnosu na njeno sadašnje radno mesto znatno dinamičnije.
– Odeljenje hemodijalize je savršeno za mene, jer imam mogućnost da upoznam svoje pacijente. Izuzetno volim svoj posao i radim ga sa ljubavlju, čak i posle toliko godina. Malo je onih koji to mogu reći, a da zaista tako misle. Čovek se za nešto rađa i mislim da sam ja za ovaj posao predodređena, moja sreća je u pomaganju drugima. Posao me ispunjava, ali moram priznati, često zna i da iscrpi, pogotovo psihički, ali sve to ide, što se kaže, u rok službe. Vremenom sam shvatila da se danima kada radim osećam korisnije i lepše. Inače, moram da istaknem da me je dugogodišnje iskustvo naučilo puno toga, ne postoje škole koje te za neke stvari pripreme – priča Violeta i dodaje:
– Za mene, pacijent je uvek na prvom mestu. Oni su često, da ne kažem skoro uvek, uplašeni, nervozni, depresivni, izgubljeni, raspoloženje im varira, ali mi smo tu da ih umirimo, da im pomognemo sa terapijom, da im pružimo podršku. Moram da naglasim da smo mi tim, doktori, medicinske sestre, pacijenti, pa čak i spremačice koje rade na odeljenju. Svako od nas ima svoju ulogu, svoj zadatak, a zajednički cilj – da pacijentu bude bolje. Bolest bubrega je dosta rasprostranjena i podmukla, jer ne registruje se odmah s obzirom da je u pitanju par organa, te kada jedan slabije radi, drugi preuzima odgovornost i rad tog bolesnog, pa često zamaskira znake bolesti – objašnjava Violeta.
Pacijenti na odeljenju hemodijalize su stalni, imaju svoj raspored po kojem dolaze na četvoročasovnu terapiju.
– Puno vremena provedem sa pacijentima i jednostavno se upoznajemo, razgovaramo, stvaramo drugarski odnos. Prosto ne možemo, a da se ne vežemo jedni za druge. Mi sestre, tačno možemo da prepoznamo kada ih muči nešto drugo osim bolesti, kada imaju probleme i slično, oni to često podele sa nama, ali isto tako i srećne momente, lepe vesti. Pozivaju nas na njihova slavlja i doživljavaju nas kao prijatelje. Nije to mala stvar, steći poverenje pacijenta, a zatim i izgraditi odnos pun poštovanja i ljubavi. Moje mišljenje je da bi svi hronični bolesnici generalno trebali da imaju svoje psihologe koji će ih pripremiti na tok bolesti. Mi jesmo tu za njih, ali drugačiju podršku bi im pružilo stručno lice iz te oblasti – nastavlja priču medicinarka.
Violeta je jedan od osnivača Udruženja bubrežnih invalida Sremska Mitrovica, koje je pokrenula zajedno sa suprugom Vladimirom.
– Moj suprug je išao na dijalizu 25 godina. Kao medicinski radnik primetila sam da je počeo da ima depresivne momente, sklanjao se od ljudi, nije hteo da se druži misleći da njegov izgled bubrežnog bolesnika odudara od zdravih ljudi i došlo je do jednog povlačenja u sebe. Želela sam da mu pomognem u smislu da shvati da njegov život i dalje može biti kvalitetan i lep i ne samo on, već i ostali pacijenti koje muče slične misli. S tim u vezi 2011. godine osnivamo udruženje sa osnovnim ciljem da edukujemo članove – pacijente i njihove najbliže, da im pružimo stručne savete, psihološku podršku, ali u jednom širem smislu te reči, da se družimo, da putujemo, da posećujemo druga udruženja, razmenjujemo iskustva, znanja i mišljenja.
Nema mesta u Vojvodini, pa i širom Srbije gde nismo išli, a da smo bili pozvani, bilo da su u pitanju neke manifestacije, obeležavanje značajnih datuma, edukacije, predavanja, tribine ili prosto uživanje. Vrlo smo aktivni – sa ponosom na rad udruženja govori Violeta i naglašava da je Udruženje bubrežnih invalida Sremska Mitrovica član Međunarodnog saveza dijaliziranih i transplantiranih pacijenata jugoistočne Evrope, a jedino u Srbiji i član Evropske sportske federacije dijaliziranih i transplantiranih pacijenata.
Medicinarka ističe da pacijenti sa bubrežnom bolešću mogu živeti srećan život, ali je svedok koliko hronične bolesti mogu uticati na mentalno zdravlje. Pak, pacijente hrabri da se ne predaju.
– Govorim pacijentima da dolazak na dijalizu shvate kao posao i samo jednu od obaveza. Danima kada ne primaju terapiju treba da žive maksimalno ispunjeno, znam da je nije lako, prošla sam sa njima puno toga tokom svog dosadašnjeg rada, ali pozitivno razmišljanje je jedini način da oni ne pokleknu. Ponavljam, svoj posao volim i maksimalno sam mu posvećena, ali teško je. Koliko god imali radnog staža i iskustva, osećanja su uvek prisutna i još uvek jako teško podnosim neke situacije, pogoršanje zdravstvenog stanja pacijenta ili smrt. Medicinski radnik mora posedovati pre svega znanje, ali i empatiju, humanost i predstavljati svoju profesiju na najbolji mogući način kako u ustanovi u kojoj radi, tako i van nje. Duže od tri decenije trudim se da svakodnevno budem na visini zadatka, verujem da svojom posvećenošću i time što ispunjavam sve preduslove koje sam gore navela uspevam u tome, ali najbolji sud mogu da daju pacijenti – zaključuje Violeta.
D.Tufegdžić
Foto: privatna arhiva
