Piše: Boris Miljković
Tamo u guvnu između kotobanje i štale bio je velik obor. Ograda je bila od paleta, dasaka i greda, stubova drveni`. Uveče kad se ugasi ‘levator polako bih tovario komušinu u korpe, a onu odgore najčistiju nosio bih pod kravu i konja Marka u štalu. Onda u plevaru kozama i uvek je bilo tu dve-tri ovce, a onu donju komušinu gde je bilo i zrna ku`ruza na obor svinjama. Sijalica na ćošku kotobanje obasjavala je guvno, kao i ona iz štale.
Moja majka (baba) bi me vikala iz avlije da dođem da večeram. Ja bih naslonjen na obor pušio cigaru i gledao svinje, a tu po koja krmača, nazime, prasica i samo čuješ kako im pod zubima pucaju zrna ku`ruza.
Pogled u kotobanju kaže mi da je moglo biti više ku`ruza, ali nisam imao za više „veštaka“, samo moja plata tad bila na nas troje. Razmišljam, sad će i plata pa koncentrat opet treba kupiti, a treba i meni, hoću da izađem.
Bane bi mi rekao: „Idi jedi, ja ću pokupiti zrna pa samleti za živinu sutra“.
Bilo uvek živine – pataka, ćurki, gusaka, morke sam voleo ja pa ih držao ovako radi ukrasa. Divlje patke, patke trkačice, ukrasni cverglani, poneki zec, golubovi…
Imali smo mi te dane nas troje, kad smo bili kao jedno, otac, baba i ja.
Ostajem i dalje dok tata grabi zrna i tovari u korpe. Idem od obora, do štale, pa do plevare. Gledam stoku, te naše životinje. Sve šušti, čuješ pucketaju zrna Usput pitam šta ćemo nama za zimu, a Bane kaže: „Moramo prodati, treba platiti gas. Ostalo nam duga“.
Reko`, jednu svinju nama, preživećemo, a opet ima prasica malih pa biće i za slave, biće prodati, biće i za našu slavu…
Gledam gume od traktora. Mislim se, `oće izdržati ovu zimu, a Bane kao da čita misli mi reče: „Na proleće ćemo nove“. Naravno, platili smo gas od svinja, bilo je mesa i za nas, bilo je prase i za slavu, a bilo je i za prodati. Nije tu bilo para velikih, da se razumemo, ali bila je sigurnost. U podrumu povrća, pomalo od svega, jaja bilo uvek, mesa isto, špajz baba punila čime god se setila i čega god imala.
Te svinje su bile sigurnost, čuvale su te straha od gladi, straha od računa, jer kažem, jedna plata nije bila dovoljna. A zemlje nedovoljno da bi širio nešto, a opet nismo ni razmišljali da se širimo. Od tragedije koja nas zadesila jednostavno smo ostali tu svi troje kao u mestu ukopani. Nismo bili ni sposobni za nešto više, jer životne turbulencije koje smo preživeli su bile strašne.
Čika Nikola bi svratio uveče, pili bi kafu. Pitao me da li ‘oću u rit sa svinjama na proleće zajedno sa njim. Reko`, moraću. Neću imati dovoljno ku`ruza. Moraću preko Dunava.
Bane bi rekao: „Dve nek nam ukradu, mi smo već u šteti“.
„Neće“, govorio bih i tako smo dugo uz kafu ili večeru pričali o ritu, o svinjama o ku`ruzu.
Iz sela se još uvek čuo zvuk ‘levatora, ljudi su do kasno u noć utovarali ku`ruz. Svinje su bile ta sigurnost, a imale su i zimi puno slame u kočini. Imale su i deo tepiha na vratima kad ulaze i izlaze da im bude toplo. Uveče bi se poređale kao sardine, pogotovo zimi u toplom, u slami. Krmače suprasne su bile na oboru da im noge od težine ne uništi beton.
Jesmo ih jeli, jesmo ih prodavali, ali su bile dostojanstveno tretirane jer su nam čuvale strah od nemaštine, od gladi i davale kakvu-takvu sigurnost. Ne meni, već hiljadama porodica u Sremu.
Posle su došle hale, beton, smrkovi za vodu (metlom se nije čistilo), rešetke, veliki ventilatori da rashađuju… I svinja je postala broj samo broj. Dok smo mi u svojim guvnima znali svaku u glavu, čak i imena smo im davali.
Sada imamo afričku kugu, imamo meso u lepim folijama, imamo onu rečenicu kad ti u marketu kaže: „Hiljadu trista sedamdeset i pet grama, da li vam je dovoljno?“. Moja baba je vadila te kese mesa bez grama, bez folije, pa uz krompir onaj iz bašte evo ručka.
I kada sam davno napisao „Gde li smo požurili“. A opet da li smo uništili dostojanstvo svinjama pustivši ih na rešetke, pustivši da budu brojevi, zatvorivši ih u hale da se guraju na malom prostoru.
Uzeli smo im slamu, komušinu u jesen, kolica zelene trave u proleće, ostatke povrća iz bašte. A mogli smo sve to sačuvati. Ali što bismo kad sad imamo luksuz?
Afrička kuga. Ej bre. Žao mi naših svinja.
Požurili smo. Nismo sačuvali, nismo se izborili, krivimo sve sada, ali krivci smo mi jer smo posrnuli za „luksuzom“, za „hiljadu trista sedamdeset i pet grama“ u foliji.
Izvolite dalje, ko je sledeći…
