Fudbal je pronašao mene, kaže Anja Rakić, kao da je tom jednom rečenicom stala na početak jedne priče koja je, čini se, odavno bila zapisana. Odrasla je u Beški, uz oca koji je vodio klub malog fudbala „Sidro“, pa joj fudbal nije bio samo sport. Bio je deo detinjstva, porodice, odrastanja i života.
Danas živi i radi u Inđiji. Majka je trojice dečaka, preduzetnica i vlasnica firme, a svoju poslovnu priču proširila je i na ono što joj je, možda, bilo najprirodnije, rad sa decom i fudbalom.
Tako je nastala škola fudbala „Juniorz“, a uz nju i njen najnoviji projekat, „Apex Radio“.
Sa 19 godina ušla je u brak, rano preuzela ozbiljne životne uloge, a danas, kada govori o sebi i svemu što radi, deluje kao žena koja je navikla da se ne pita da li je nešto moguće, već kako da do toga stigne.
A priča o školi fudbala nije počela nekim velikim poslovnim planom. Počela je, kao i mnoge važne stvari u životu, zbog deteta.
Njen sin je trenirao u jednom klubu, a onda se pojavio problem sa evidencijom. Nije se tačno znalo koliko je puta dolazio na trening, niti koliko novca treba uplatiti. Ta neorganizovanost je zasmetala Anji. Ali, umesto da se samo naljuti, uradila je ono što je, izgleda, njen prepoznatljiv način rešavanja problema, odlučila je da pronađe rešenje.
-Dobro, moje dete će trenirati kod mene i ja ću ovo pokrenuti, presekla je.
Sela je, počela da istražuje, „guglala“ šifre delatnosti i shvatila da u okviru svoje firme može legalno da pokrene školu fudbala.
Nije, međutim, sve išlo glatko.
U početku nije imala saradnika na koga bi mogla da se osloni. Ni otac nije odmah bio oduševljen njenom idejom. On je već znao koliko je mukotrpan put pred njom. Znao je koliko papira, organizacije, novca, strpljenja i upornosti treba da bi jedna sportska priča zaživela.
Zato joj je rekao ono što samo neko ko je već prošao istim putem može da kaže: „Ovo neće biti lako.“
I nije bilo.
Škola je još na početku. Nema sopstveni teren, a trenutno se vodi velika borba i za salu kako bi deca uopšte mogla da počnu sa radom. Tu su i sponzori, podrška, organizacija, poverenje roditelja…
Ali Anja u toj borbi ne vidi razlog za odustajanje. Naprotiv.
-Znam da će uspeti zato što verujem u ideju, kaže.
I možda je upravo u toj rečenici najbolje opisana njena priroda.
Jer ona priznaje da postoje dani kada joj dođe da sve ostavi.
Kada pritisak postane prevelik, kada se čini da se svaka vrata teško otvaraju, a svaki sledeći korak traži novu snagu, i sama sebe pita: „Šta meni ovo treba u životu?“
A onda se vrati onom prvom razlogu zbog kojeg je krenula.
Deci. I ideji da škola fudbala ne treba da bude mesto na kojem se samo uči kako se šutira lopta.
Jer, za Anu, dete najpre treba da nauči šta znači biti deo tima.
Da poštuje drugare. Da pomogne onome ko padne. Da nauči da pobedi, ali i da izgubi. Da bude sigurno, prihvaćeno i bezbedno.
-Šutiranje i driblanje se lako nauče ponavljanjem i vežbom. Ali duh zajedništva, solidarnost i radost kada se pomogne drugaru, to je baza bez koje nema ni sporta ni čoveka, kaže.
Zato u „Juniorzu“ rezultat nije najvažnija stvar.
Grupe se mešaju. Nema podele na „jače“ i „slabije“. Deca igraju zajedno, druže se i uče jedni od drugih. A ako neko posle utakmice pusti suzu? Nema drame. Zagrljaj, razgovor i podsećanje da se u školu ne dolazi po trofeje, već da se raste i uči. Jer i poraz je deo sporta. Anja veruje da je to možda čak i jedna od najvažnijih lekcija koje dete može da nauči. Da padne, otrese kolena, ustane i pokuša ponovo. Baš kao u životu.
Talenat je, kaže, lako prepoznati. To je ona prirodna lakoća kretanja, osećaj za prostor, način na koji dete prati loptu.
Ali njoj je, priznaje, često draže nešto drugo. Dete koje možda nema prirodni dar, ali ima upornost. Ono koje posle pada ustane. Koje ostane da vežba. Koje sluša, trudi se i ne odustaje.
-U sportu, a i u životu, talenat bez rada i karaktera vrlo brzo stane na crtu i izgubi se.
Zato ne traži samo buduće fudbalske majstore. Traži decu sa karakterom. I dok odrasli ponekad imaju prevelika očekivanja od svojih malih sportista, deca sama sebi često postave još veće ciljeve. Anja se kroz osmeh priseća klinaca koji u ogledalu vide, Kristijana Ronalda.
Možda još uče da trče, možda se sapliću o sopstvene pertle, ali u svojoj glavi već igraju finale Lige šampiona. I ona ne želi da im taj san oduzme.
Neće im reći: „Nisi ti Ronaldo.“ Pustiće ih da sanjaju, ali će ih istovremeno naučiti da se do velikih snova ne stiže magijom, već radom, disciplinom, treningom i hiljadama ponavljanja.
A onda dolazi i jedna od najvažnijih lekcija, skromnost.
Detetu koje postigne gol i već pomisli da je najbolje na svetu Anja će reći:
-Bravo, majstore, sjajan gol! Ali zapamti, danas si ga dao ti, a sutra će ga dati tvoj drugar iz tima, jer bez njega nisi mogao ni da dođeš do lopte.
Jer gol je samo jedan trenutak. Tim ostaje. I možda upravo tu leži suština njene škole. U priči o detetu koje nije samo fudbaler. To potvrđuje i njen srednji sin, koji joj je jednom, sasvim ozbiljno, rekao:
-Mama, molim te, nemoj da znaju tamo da si mi ti mama.
Nije želeo povlastice. Nije želeo da ga neko gleda drugačije. Hteo je da bude samo jedan od dece. Na terenu nema „čiji si sin“.
Tu se dele znoj, trud i vreme. Svako dete samo gradi svoje mesto u ekipi.
A tu njegovu želju da bude ravnopravan, Anja doživljava kao jedan od najlepših dokaza da ova priča ima smisla. Ona još nema svoju veliku priču o detetu koje je godinama treniralo kod nje, pa se jednog dana vratilo kao uspešan čovek. Još je rano. Škola tek hvata zalet. Ali već sada zna šta bi joj jednog dana značilo više od svakog pehara. Da joj nekadašnji polaznik priđe na ulici i kaže: „Hvala Vam.“ Baš kao što i danas njenom ocu znači kada mu priđu nekadašnji igrači njegovog „Sidra“.
I možda će tada shvatiti da su sve one borbe za salu, sponzore, papire i sva zatvorena vrata imale smisla. Jer njena najveća pobeda neće biti medalja. Biće dete koje je iz njene škole izašlo sa više samopouzdanja, naučilo da pruži ruku drugome, da poštuje saigrača, da podnese poraz i da ponovo pokuša.
Dete koje je naučilo da drži do svoje reči. I da, kada je najteže, ne savija kičmu. Zato bi, kada bi mogla da ispiše samo jednu rečenicu na ulazu u svoju školu, Anja Rakić izabrala: „Ovde ne pravimo samo fudbalere, ovde gradimo ljude koji se nikada ne predaju.“
I to je, u stvari, mnogo više od slogana jedne škole fudbala. To je njena životna filozofija. Žena koja je rano naučila da preuzme odgovornost, majka trojice dečaka, preduzetnica koja istovremeno gradi nekoliko priča i ćerka čoveka koji joj je prvi rekao da neće biti lako, sada pravi mesto na kojem deca treba da nauče ono što se ne može izmeriti brojem golova.
Da budu ljudi.
Da imaju tim.
Da ne odustanu.
I da, kad padnu, uvek znaju kako da ustanu.
Mirjana Stupar
