Tokom juna – Nacionalnog meseca donorstva govorilo se o značaju transplantacije, zakonskoj regulativi, iskustvima pacijenata koji su dobili novu šansu za život, ali i o važnosti razgovora o temi o kojoj se i dalje nedovoljno zna. Serijal završavamo pričom o osobi koja je odluku o potpisivanju donorske kartice donela pre više od 16 godina i od tada je nije dovela u pitanje. Medicinska sestra Slavica Jovanović, zaposlena na Infektivnom odeljenju Zdravstvenog centra u Sremskoj Mitrovici, smatra da je donorstvo pre svega pitanje lične odgovornosti, informisanosti i spremnosti da se pomogne drugom čoveku.
Trideset četiri godine rada u zdravstvu donele su joj bezbroj teških i emotivnih situacija. Dve decenije provela je u šok-intenzivnoj nezi, gde je iz neposredne blizine gledala najteže životne borbe. Iako nije učestvovala u postupcima donorstva, dobro je znala šta za mnoge pacijente znači mogućnost transplantacije.
–Donorsku karticu potpisala sam u aprilu 2010. godine. Tada nas je svega četvoro zaposlenih donelo takvu odluku. Moj motiv bio je isključivo humane prirode. Taj potpis mene ništa ne košta, a nekome može da produži život. Ako pomogne makar jednoj osobi, to je veliki legat – kaže Slavica.
Na odluku je, kako ističe, svakako uticao posao kojim se bavi, ali presudna je bila empatija.
–Svako ko radi u medicini trebalo bi da poseduje empatiju, ali ne morate biti zdravstveni radnik da biste razumeli značaj donorstva. Dovoljno je biti čovek. Svako može da se nađe u situaciji da mu je transplantacija jedini način da nastavi život ili da dobije priliku za kvalitetniji život. Najčešće o tome razmišljamo tek kada se nešto dogodi nama ili nekome ko nam je blizak. Ako nas takva situacija zaobiđe, brzo je zaboravimo i mislimo da se to dešava nekom drugom – priča Slavica.
Pre nego što je potpisala donorsku karticu, razgovarala je sa porodicom, želela je da čuje njihovo mišljenje i da vidi kako će reagovati. Podržali su je, ali je to ipak bila, kako ističe, njena lična odluka.
–Ako mi se, ne daj Bože, nešto dogodi, znam da će moja volja biti ispoštovana i to mi je jako bitno – dodaje ona.
Jedan od najvećih problema, smatra, jesu brojne predrasude koje i danas prate temu donorstva.
–Ljudi nisu dovoljno informisani, pa se zbog toga lako šire razne teorije zavere. Često sam slušala komentare da će me neko kidnapovati zbog organa. Na to sam uvek kroz šalu odgovarala da će, ako se to već dogodi, moji organi bar nekome pomoći. Ali, takve priče nemaju nikakvo realno uporište. Stvari ne funkcionišu tako. Zbog toga je neophodno da se građani informišu na pravim mestima. Ne treba slušati rekla-kazala priče, komšije na pijaci ili ljude koji o tome ništa ne znaju. Informacije treba tražiti od stručnjaka i kompetentnih ljudi. Tek kada se upoznaju sa činjenicama, većina počinje drugačije da razmišlja. Zato kampanje o ovoj temi moraju da traju godinama, jer se svest ne menja preko noći – objašnjava medicinska sestra.
Posebnu odgovornost u ovome, smatra, imaju zdravstveni radnici, čiji zadatak nije samo da leče, već i da budu primer, a da bi to mogli, moraju imati znanje koje će preneti građanima.
–Verujem da bi o empatiji, solidarnosti i donorstvu trebalo razgovarati još od najranijeg uzrasta, kroz obrazovni sistem, jer se tako gradi svest budućih generacija – priča Slavica i dodaje da je tokom dugogodišnjeg rada i sama menjala način na koji posmatra život:
–Kada sam kao mlada medicinska sestra radila u šoku, radovala sam se praznim krevetima jer su značili da nema teško obolelih pacijenata. Kasnije sam te iste prazne krevete gledala sa drugom mišlju, samo da nikada na njima ne vidim nekoga svog. Dok smo zdravi, zdravlje uzimamo zdravo za gotovo. Tek život nauči čoveka koliko se sve može promeniti u jednom trenutku – objašnjava ona.
Povodom Nacionalnog meseca donorstva, Slavica ima jednostavnu poruku.
–Dobro se informišite, pitajte sve što vam nije jasno i ne dozvolite da vam mišljenje formiraju predrasude. Taj jedan potpis nikoga ništa ne košta, a nekome može da znači čitav život – poručuje Mitrovčanka.
Donorsku karticu, koju je potpisala pre više od šesnaest godina, i danas nosi u novčaniku.
–Ne odvajam se od nje. Moja porodica zna moju odluku, ali želim da je uvek imam uz sebe. Ponosna sam na taj potpis i nikada se nisam pokajala što sam ga stavila – zaključuje.
D. Tufegdžić
