Piše: Boris Miljković
Pogled mi stao na šporet „Smederevac“, nismo ga uneli u šupu. Palim cigaru i „odlazim“ nazad, a slike kreću…
Dete sam. Ustajem sa toplog otomana u još toplijoj sobi. Majka, moja baba, kaže: „Pogledaj napolju kako pada sneg“. Kroz prozor gledam, deda čisti tu ispred letnje kujne sve sa šubarom na glavi, koja je skoro bela od snega, iako je crne boje. Majka mi kaže: „Sad fruštuk, pa mu pomozi da očisti i na šoru“. Hoću, naravno, uvek sam pomagao mom dedi, mom Braci.
Poštovao sam tu njegovu ranu na nozi koju je vukao od Sremskog fronta. Bolela je Bracu ta noga, a bolela ga više ta mala invalidska ratna penzija. Često sam video poniženje u njegovim očima kad poštar donese penziju. Uvek bi častio poštara, a i mene. Ostalo bi samo gurnuo babi sa gađenjem. Čuo sam i kad kaže: „Od tuče u kafani, onaj dobio nož i penziju šest puta veću od moje i potvrdu da je ranjen u ratu“. Majka bi govorila: „Ćuti, Sreto, pusti“. Puštao je moj Braca, jer da nije završio bi na robiji. Sila od čoveka je bio, a dobar k`o lebac.
Nego, da se vratim na toplu sobu. Živeli smo skromno, a opet je svega bilo. Na šporetu stoji u kraju na polovini biber crepa šerpica sa isprženim lukom na masti, da bude topla. U rerni krompir pod ljuskom, a na stolu sir i slanina. Deda mi je sekao slaninu. Onda je ja stavim na dno tanjira, pa odgore krompir, pa prelijem lukom sa masti. Slanina se topi i uz svež sir prste da poližeš.
Nekako smo nas troje bili u suštini porodica, jedina koju sam imao. Bane, moj otac, on je bio u Banovcima, Zemunu, radio je i tako smo živeli. Posle doručka bih nastavio da čistim sneg sa mojim dedom.
Stoke nismo držali puno. Imali smo kravu, nešto svinja, kokošaka, puno mojih golubova, zečeve, fazane, divljih pataka i terijere. Tu rasu smo voleli sva trojica: deda, otac i ja. Bila je i Boni, mađarska vižla, prvak Srbije iljadu devetsto osamdeset i druge na sajmu u Beogradu. Za vreme Jugoslavije to je bio veliki uspeh. Kuruza u kotobanji bilo je uvek puno, a kotobanja na lakat. Krzovina i seno na guvnu stojalo. U podrumu krompir, zelen, mast i kiseli kupus. Vina i rakije već nije bilo. Nije deda mogao to više raditi.
Špajz pun tegli zimnice, flaša paradajza zatvorene najlonom i gumicom, a odgore fišek od novina.
Ja sam imao svoj sanduk iz tri dela tamo u šupi pored krunjača, čekićara. Tu bi mi deda ostavio žita, par hakova ječma za golubove. I u jesen bi mi od te jadne penzije kupio dva-tri džaka suncokreta, pošto mi to nismo sejali. Znam da je glupo za sebe reći da si dobar, ali za babu i dedu ja sam stvarno bio dobro dete. Slušao sam ih i pomagao. Retko bi me grdili. Bili su blagonakloni jako prema meni. Štaviše, deda je tati zamerao da treba više pažnje da obraća na mene.
I teta moja, kad dođe, moja Olga, ona je sa dedom imala jako osećajan odnos i bili su vrlo bliski. Sa babom je već bilo trzavica, a i baba nije znala da otćuti. A ponekad je to bitno. Kada bi sve uradili, deda bi se presvukao, čekao kafu i grejao se pored šporeta. A ja bih uzimao sanke i čekao mog kuma da se spuštamo kod „Venecije“ na Dunavu.
Deda bi rekao: „Mićo, nemojte na krajnik, još se nije u`vatio kako treba“. Inače krajnik je početak leda od obale ka vodi…
I tako, samo sam pogledao u šporet, i eto me…
Lepo moje detinjstvo sa onim mojima kojih više nema…
