Piše: Boris Miljković
Kada sam vodio Vojina Ćetkovića na pecanje, mislim da mu je u prvom momentu preselo sve. Dao sam pun gas pored obale. Marko i kum izbacuju mrežu. Vidim šire ruke, psuju, mada se ne čuje od motora pente.
Vojin širi ruke, kaže: “Može li malo lakše?”.
Ja okrećem glavu prema ritu i pravim se da ne vidim. Sad već i pecaroši na obali skaču. Vojin već ablenduje, ko semafor menja boje. Kada smo stigli na željeno mesto, rekao mi samo: “Hajde molim te u povratku malo sporije”. Objašnjavao sam mu da i oni projure pored mene kada širim mreže. “Nemoj ti”, reče mi. Kroz priču mi kaže da je upoznao ribočuvare koji drže naš teren. Pomislim u sebi, nisi imao pametnija posla. Al neću da kažem. Već sam ga vožnjom poremetio.
Pričali smo o Dunavu, ribolovu nekad i sad. Pojasnio mi je neke stvari. Naravno i ja njemu. Jedno je teorija, a drugo praksa i život na vodi. Rekao mi: “Dese se greške svakom”.
Reko`, ovde u ovom poslu greška se plaća i ako si je napravio samo jednom.
Kaže: “Kako se plaća?”.
Pa, životom druže. Životom.
Posle na obali pokojni Mikara nam prilazi i kreće moj Brale da objašnjava Vojinu. Pomislim, tako je Mikara, sad ga ti dotuci rečima. Mada, slušao je Mikine priče sa pažnjom. Svaka mu čast za to. Posle je Mikara meni prepričavao pet dana šta je Vojin rekao i on njemu, bez obzira što sam sve to slušao…
Sledeće godine je Mikin brat Mirko napravio tu kobnu grešku, a ove godine Mika. A bili su vukovi sa Dunava..
