Piše: Boris Miljković
Pred kraj maja 1999. godine, šetajući pored kanala u jednom Sremskom selu, video sam letke kako padaju sa neba. Pokupio sam par komada i seo ispod drveta, čitajući ih i smejući se svemu tome.
Međutim, onaj letak gde je najavljivano bacanje specijalnih projektila koji će paliti žitna polja me je uplašio. Gledao sam ta žitna polja još poluzelena i razmišljao o posledicama. Jer, sa sela sam i znam šta je žito, koliko nam znači. Mislio sam, ovo ako urade, biće nesrazmerne gladi na zimu.
Ja nisam tad ni slutio da se kraj rata nazire za desetak dana. Tada sam shvatio da sam, iako čovek od dvadeset i neku, u stvari u duši uplašeno dete. Ne, moj strah nije bio od bombi, od čekanja i odlaska na Kosovo, koje sam već poznavao dobro. Moj strah nije bio od oružane sile i neprijatelja. U meni se tad lomila misao o žitu.
Skoro paranoično sam danima razmišljao o tome, ni ne trzajući se na poneku eksploziju u daljini. Jer, kao dete, slušajući priče starih Sremaca o tome kako su bili gladni kada im Nemci odnesu letinu, a posle rata opet Partizani otimali, naučio sam šta glad znači. Deca gladna, marva gladna. Ljudi krali sami od sebe žito, skrivali i zakopavali.
Nisam ih čuo da kukaju na borbe, ranjavanja, pogibije u ratu. Ali ta priča o gladi i žitnim poljima mi se urezala u dečiju glavicu. I ostala je tu da stoji do tog maja 1999. godine.
Odjednom, moj do tad nerealni strah detinji, pretvara se u javu.
Sreća, nije došlo do toga. Tog leta sam vukao svoje žito kući i svaku rupicu na staroj prikolici zapušio komadom tkanine. I bio sam srećan gledajući to žito u staroj traktorskoj prikolici, u svojoj avliji. Verujem da ono što usadiš deci u detinjstvu, to nikne jednog dana.
Meni su nesvesno usadili strah od gladi, koji je bio jači, veći od straha od bombi.
Zato deci treba usaditi dobrotu, “ulivajući” je kroz priče i primere. A dete, kad poraste, uvek će se bojati za svoju dobrotu i čuvaće je od svakog zla. Vredi probati…
Foto: Gordana Radišić
