Piše: Boris Miljković
Pokojna baba je govorila kad se u dvorištu svađam sa pentom da su sva deca kod pedagoga slagala šarene kocke, a ja samo žute?! Kaže da joj je rekao da tu ima problem?! Reko`: „Majka ne seri molim te, vidiš da ne mogu ler gas da naštelujem“
Nisam sujeveran, daleko sam ja od toga, ali jučerašnji petak sa trimerom je bio horor uma. Osim uobičajenih psovki i nervoze koja je krenula ko grom iz vedrog neba do pritiska koji je otišao do vazdušnog prostora trase aviona.
Onda se setim „Tomos“ penti četvorki koje su izuzetno dobre bile za nas ovde na Dunavu. Samo, imale su jednu manu – znale su da se ugase iz čista mira. E tad kreće „generalna“ na sred Dunava dok te voda nosi i usput psuješ sve i svakog, čak onog koji pita je l treba pomoć.
Jednom povezem Vesnu sa Andreom, koja je bila možda godinu i po. Voda velika, majska, a mi na banatskoj strani. Naravno, ugasi se, i vuci, pali dok kanap iščupao nisam. Vesna drži dete, gleda mene svog musavog od kanapa koji je pun masnoće, gleda moj pogled psihopate.
Udaram rukom pentu, skidam oprugu, gledam da me ne opiči u glavu. Voda nas nosi van Banovaca već.
Polako vratim sve na mesto, povučem kanap, a on ostane napolju. Penta ne upali.
Gledam kanap koji visi na penti, uzimam veslo i svom snagom udaram po njoj. Polomim veslo, ali kanap se brzo vrati nazad. Povučem i upali. Uspemo da pređemo. Dok je izlazila iz čamca rekla mi je da treba da idem kod psihijatra.
Reko’, ne razumeš ti to. Ne vredi objašnjavati.
Setim se pente, radi ko sat pali na pet santimetara kanapa, ma milina. Kapi kiše kreću, povučem i ono nista. Nema života. Veslam dok mi vetar kišu nabija u lice. Devedesetih sam jednu bacio u Dunav, a druga mi ispala jer sam toliko bio nervozan da ruke nisu bile moje. Tu drugu je pokojni tata izvadio jer nisam hteo da uđem u vodu, bilo mi hladno.
Do kraja života mi govorio da ima problem sa bešikom zbog te pente. Jednu sam i čekićem „opravio“. Posle Mihajlo: „Daj krug, daj krug…“. Udari u drvo, raznese „čizmu“ na penti i tako u krug. Kad god mi se na Dunavu pokvari, ostavim sve i krenem kući. Pokojni Mika kaže: „Brale, to ću ja rešiti i stvarno uvek namesti“. Uglavnom, izuzetno dobre pente, lake za održavanje, ali teške za psihu.
Pokojna baba je govorila kad se u dvorištu svađam sa pentom da su sva deca kod pedagoga slagala šarene kocke, a ja samo žute?! Kaže da joj je rekao da tu ima problem?! Reko: „Majka ne seri molim te, vidiš da ne mogu ler gas da naštelujem“.
Teta bi obično rekla sva bitna: „Mama, a govorila sam da ga vodimo kod psihologa“. Rekao bi: „Ajde Englez ne filozofiraj“, aludirajući na njenu profesiju.
Bane bi samo izašao napolje da mi ne bi j**o mater i sve po spisku. Onda bi se pojavio čika Nikola i rekao: „Konju, skloni se“. Uzeo bi tad on da radi, a tetka bi rekla: „Nidžo, može kafa?“.
On bi rekao: „Naravno sejka, samo da budali namestim ovo“. Baba bi rekla da učim od Nikole: „Vidi kako on mirno to radi“. Mislim se nisi ti videla njega kad veslom celiva njegovu pentu.
Naravno, namestio bi sve i posle bi svi seli u letnju kujnu, pili kafu i smejali se . I tako do sledećeg puta kad penta „ućuti“. Opet kažem, dobre su to pente, samo treba uz njih u alatu da ide nešto za smirenje.
E tako sad i trimeri. Sreća, juče sam odustao od daljih pokušaja i sad ga nosim kod Velje da on to sredi. A verujem da je on bar tri trimera opičio o beton. I baš bi voleo da znam, te žute kocke kod pedagoga šta su značile…
