U vremenu kada se mnoge stvari u medicini menjaju, postoji jedan trenutak koji ostaje isti, trenutak kada beba prvi put zaplače. Taj zvuk označava početak jednog novog života, ali i nagradu za sve koji su pomogli da do njega dođe. Radojka Senjo, svima poznata kao babica Rada, provela je 34 godine u novosadskom porodilištu „Betanija“, pomažući hiljadama beba da dođu na svet. Danas, iako je u penziji, i dalje radi sa trudnicama, vodeći školu za buduće mame i pružajući im podršku u najvažnijem periodu njihovog života.
-Kao babica sam radila 34 godine u „Betaniji“ u Novom Sadu. Iskreno, u početku nisam ni znala šta sve taj poziv podrazumeva. Ali kako sam odlazila na praksu, sve sam više volela taj posao, priča babica Rada.
Tokom skoro četiri decenije rada delila je sa porodiljama i bol i radost, a razumela ih je, kako kaže, i iz ličnog iskustva.
-I sama sam imala dva prirodna, karlična porođaja. Zato sam verovala ženama kada kažu koliko ih boli i trudila sam se da im pomognem da se usredsrede na disanje, a ne na bol, priča babica Rada.
Iako je prošlo pola veka od njenih prvih koraka u ovoj profesiji, osnovni način rađanja, kako kaže, nije se mnogo promenio.
-I dalje postoji prirodni, vaginalni porođaj ili carski rez. Mnoge mlade žene misle da će ih manje boleti ako se porode carskim rezom, a nisu ni svesne koliko je za mamu i bebu bolje da se beba rodi prirodnim putem, objašnjava ona.
Prirodni porođaj, dodaje, omogućava bebi da prođe svoj najprirodniji put i da dobije važne bakterije koje pomažu razvoju imuniteta.
Danas se, međutim, često koriste različite vrste anestezije, epiduralna, spinalna ili kratka venska, kako bi se porođaj ženama olakšao. Žene su, kaže babica Rada, danas drugačije nego nekada.
-Mnogo su zahtevnije i nežnije, ali i informisanije. Čitaju i raspituju se više nego ranije, kaže naša sagovornica.
Promenila se i starosna granica prvog porođaja.
-Nekada se smatralo da je najbolje rađati do 29. godine, a danas se ta granica pomerila do 37. Mnoge žene su starije kada rađaju, ali to ne znači da moraju obavezno na carski rez, o tome odlučuje lekar, objašnjava Rada Senjo.
Jedna od velikih promena u odnosu na ranije vreme jeste i uloga očeva tokom trudnoće i u vreme porođaja.
-Danas partneri mnogo više učestvuju. Trude se da pomognu tokom trudnoće i da olakšaju taj period, kaže ona, dodajući da to često vidi u svom radu na terenu kroz patronažnu službu.
Posle odlaska u penziju, babica Rada nije mogla da se odvoji od svog poziva. Pre 13 godina pokrenula je Školu za trudnice u okviru Udruženja trudnica i porodilja.
-Na početku sam imala od osam do trinaest trudnica u grupi. Danas je taj broj nešto manji, ali interesovanje i dalje postoji, kaže ona.
Trudnice u školu dolaze nakon 26. nedelje trudnoće, gde uče o ishrani, fazama porođaja i pravilnom disanju tokom kontrakcija.
-Posle toga razgovaramo o nezi rane nakon porođaja, o dojenju i nezi bebe. Imamo lutke na kojima vežbamo kako se beba drži, oblači i kako se obrađuje pupak, savetuje ova iskusna babica.
Za babicu Radu dojenje ima poseban značaj.
-Ko hoće da bude najbolja majka na svetu za svoju bebu, mora da je doji. Ono što ima u majčinom mleku nema nigde, uvek je toplo, zdravo i najbolje za dete, sigurna je babica Rada.
I posle toliko godina rada, najveća radost za nju ostaje ista.
-Najviše me raduje kada se beba rodi i kada vidim maminu sreću. Danas me raduje i kada uspem da ubedim trudnicu da doji bebu i da pravilno brine o njoj, podvlači babica iz Inđije.
Među brojnim porođajima kojima je prisustvovala, pamti i posebne trenutke.
-Posebno je lepo kada roditelji ne znaju da li nose dečaka ili devojčicu. To iznenađenje je prava radost za celu porođajnu salu, priseća se Rada.
Jedna priča joj je, kaže, ostala u srcu.
-Jedna žena iz Inđije, Maja, možda će se prepoznati, porađala se kod mene sa sinom. Kada je drugi put došla u porodilište, nije htela da se porađa dok ja ne dođem u noćnu smenu. Treće dete je bila devojčica, a ona to nije znala. Kada se rodila, svi smo aplaudirali, veoma emotivno govori naša sagovornica.
Najveća greška trudnica, po njenom mišljenju, jeste oslanjanje isključivo na Internet.
-Ima mnogo nepreciznih informacija. Zato je važno da idu u školu za trudnice i da se dobro pripreme, i psihički i fizički, sigurna je ona.
Kada se osvrne na svoju karijeru, babica Rada kaže da se broj beba kojima je pomogla da dođu na svet ne može lako prebrojati.
-Od tog broja mogla bi da nastane jedna mala varošica, kaže kroz osmeh.
Trudila se i da mlađe koleginice nauči kako da rade i kako da razumeju porodilje.
-Žena u bolu može da reaguje nepredvidivo, ali treba imati strpljenja i razumevanja, sigurna je iskusna babica.
Iz svog poziva izvukla je Rada i važnu životnu lekciju.
-Naučila sam da je život lep i da brzo prolazi. Zato uvek kažem mladima „rađajte dok ste mladi, volite se i pomažite jedni drugima.“
A trenutak koji nikada ne gubi svoju magiju ostaje prvi bebin plač.
-To mora da se doživi. To je neopisiva sreća i za onoga ko se porađa i za onoga ko pomaže. Svim budućim mamama poručujem da u porodilište idu sa mišlju da tamo rade ljudi koji žele da im pomognu, ljudi koji žele da mama i beba iz njega izađu žive i zdrave, poručuje babica Rada.
Taj prvi plač, koji je babica Rada slušala hiljadama puta, za nju i danas ostaje najlepša muzika.
Mirjana Stupar
