Piše: Boris Miljković
Kažu, brzo se živi? Ja kažem – brzo se i umire. Još brže saranjuje! Nekad kad sam bio dete, takmičili smo se ko će više peškira doneti te godine sa sarana.
A tek gozba. Bolje nego svadba. Kad se samo setim pohovanog mesa na daći. I to je znalo po tri dana da traje. Malo smo plakali, a više smo pečenje čapali. I još plus ne ideš u školu taj dan.
Ako si imao “sreće” i neko od bliže rodbine “otišao”, onda ni po tri dana u školu nisi išao. Prođeš biciklom pored škole, a druga deca ljubomorna na tebe. Vidi ga, blago njemu.
A ti sav bitan…
Najače je bilo kad dođeš na sred časa i kažeš da ti treba njih deset za vence. U trenutku, svi dižu ruke. Ali ne, neće da može. Ti biraš. I uzimaš deset srećnika.
Obično im usput naglasiš da kad neko njihov umre, moraju tebe da uzmu. I stvarno tako je bilo. Još kad čuješ da su nekom deda ili baba bolesni, svaki dan ga pitaš kako su. Čisto da znaš da li ćeš izbeći pismeni u utorak. Naravno soka smo pili ko krave. I eto, kad pogledaš, koliko morbidno detinjstvo smo mi imali…
