U vreme kada se za Osmi mart najčešće govori kroz čestitke, simbolične poklone i javne poruke o položaju žena, retko se pominju one čiji rad ostaje izvan pažnje. To su žene koje svakodnevno obavljaju poslove bez kojih život u zajednici ne bi funkcionisao kako smo navikli, na ulicama, prodavnicama, pekarama, tuđim domovima, u porodicama, na seoskim imanjima ili drugim mestima. Njihove priče retko stižu do naslovnih strana, ali upravo u tim tihim i neprimetnim ulogama krije se veliki deo svakodnevnog života.
Bez njih grad ne bi bio isti
Koliko puta smo prošli pored žena u zelenoj uniformi, sa metlom u ruci, koje svakodnevno viđamo po gradu, a da ih nismo ni primetili? Da li su one zapravo (ne)vidljive? Čini se kao da su uvek tu, kao deo gradske svakodnevice koju uzimamo zdravo za gotovo. A upravo su one te koje Sremsku Mitrovicu čine lepšim i čistijim mestom za život.
Jedna od njih je i 48-godišnja Snežana Mikulić, koja u Javnom komunalnom preduzeću „Komunalije“ u Sremskoj Mitrovici radi pune tri decenije. Snežana je zaposlena u sektoru higijene grada i zadužena je za deo centra grada.
Njen dan počinje veoma rano. Budilnik zvoni već u pola pet ujutru, nakon čega ustaje i sprema se za posao. Smena joj počinje u 5.45, kada Snežana već izlazi na ulice koje će tog jutra učiniti čistijim i urednijim.
-Moj posao podrazumeva čišćenje ulica, grabuljanje lišća, uređivanje javnih površina i prikupljanje otpada. Zimi se čisti sneg, prosipa so, baca rizla… Smena obično počinje sastankom sa šefom na kojem dobijemo raspored rada za taj dan, mada su rejoni uglavnom već ustaljeni. Ja sam zadužena za deo oko Gradske kuće, Glavne pošte i suda, pa sve do takozvanog SDK-a. Taj prostor održavamo koleginica i ja – objašnjava Snežana.
Iako se mnogima čini da je njihov posao jednostavan, Snežana kaže da stvarnost izgleda drugačije.
-Ljudi često ne vide šta sve podrazumeva ovaj posao, koliko obaveza imamo i koliko snage i energije tokom dana uložimo. Neretko ostajemo nevidljivi za sugrađane, pomalo marginalizovani i uskraćeni za poštovanje. I dalje postoje predrasude prema onima koji se bave ovim poslom, a reč je o poštenom radu od kojeg već trideset godina izdržavam sebe i svoju porodicu – kaže ona.
Uprkos svemu, Snežana ističe da svoj posao obavlja savesno i sa poštovanjem prema samom gradu, svim građanima, ali i kolegama i preduzeću u kojem radi.
-Veoma cenim firmu u kojoj radim, direktora i kolege. Za sve ove godine nikada se nisam posvađala niti razmenila ružnu reč sa nekim na poslu. I pored brojnih životnih nedaća koje sam prošla, naročito tokom poslednjih godinu dana kada su se u mojoj užoj porodici dogodila dva smrtna slučaja, trudim se da na posao uvek dođem raspoložena, spremna za šalu, ali pre svega za rad – priča Snežana.
Rad na terenu znači i svakodnevno suočavanje sa svim vremenskim uslovima.
-Moje radno mesto nije kancelarija, već ulice grada. Radim napolju tokom cele godine, bilo da je temperatura plus 35 ili minus 16 stepeni, kao što je bilo ove zime. Za mene i moje kolege nema pauze. Najviše posla ima u jesen, kada uklanjamo opalo lišće sa ulica, ali ni zima ne zaostaje kada padne sneg. Tada bacamo so i rizlu, čistimo sneg i često dolazimo ranije na posao kako bismo sve završili pre nego što građani krenu na svoje obaveze. Čistimo i ulaze i stepeništa javnih ustanova, pešačke prelaze – kaže ona.
Dodaje da fizički poslovi koje obavljaju žene u ovom sektoru nisu nimalo laki, ali da su se na takav tempo rada vremenom navikle.
-Volela bih da građani naš posao doživljavaju kao važan, jer se trudimo da svima nama Sremska Mitrovica bude urednije i prijatnije mesto za život – kaže Snežana.
Govoreći o uslovima rada, ističe da joj mnogo znači odnos rukovodstva prema zaposlenima.
-Zadovoljna sam odnosom direktora prema radnicima i uslovima koje nam obezbeđuje, imajući u vidu vrstu posla koji obavljamo. Najvažniji je ljudski pristup. Naravno da su važne uniforme i oprema, ali nam mnogo znači i to što tokom zimskih dana možemo da popijemo topao čaj ili kafu i uđemo negde da se zagrejemo, posebno kada su temperature veoma niske. Isto tako, tokom leta imamo mogućnost da se rashladimo i napravimo kratku pauzu – kaže ona.
Biti žena u ovom poslu nije jednostavno. Ima zadataka koji su manje zahtevni, ali i onih koji iziskuju dosta fizičkog napora.
-Srećom, imamo dobre kolege koji su uvek spremni da pomognu kada je potrebno. U našoj radnoj jedinici vlada prijatna atmosfera i odlično se slažemo. Mi žene smo uvek tu jedna za drugu – kaže Snežana.
Ona dodaje da u kolektivu rade pripadnice različitih generacija, od onih koje su pred penzijom do koleginica u tridesetim godinama. Bez obzira na životnu dob, Snežana ističe da ona i njene saradnice zaslužuju poštovanje koje im je, nažalost, često uskraćeno, pa su neretko izložene uvredljivim komentarima, neopravdanim kritikama i ružnim rečima.
-Nekada me pogode negativni komentari, mada se trudim da se puno ne obazirem na njih. Ima ljudi koji nas pohvale i to nam mnogo znači, ali ima i onih koji upućuju samo kritike i pogrdne reči. Mislim da oni zapravo ne vide koliko truda stoji iza svega što radimo – kaže Snežana.
Ipak, svakog jutra na posao dolazi sa osmehom, iako ustaje dok većina ljudi još uvek spava i obavlja posao koji mnogi nedovoljno cene.
-Građanima bih poručila da posvete više pažnje ženama u svom okruženju, bilo da su to majke, sestre, bake, prijateljice ili komšinice. Važno je setiti se i onih koje svakodnevno sreću na poslu, prodavačica u marketima, pekarki ili nas koje brinemo o čistoći grada. Sve mi, na svoj način, doprinosimo da život u zajednici bude uređeniji i prijatniji – poručuje Snežana.
Osmeh kao svetlost
Bila je to njena prva plata u pedeset drugoj godini. Prvi potpis na ugovoru o radu, prva radna knjižica koja počinje da se ispisuje onda kada su mnogi već zaokružili svoje karijere. Ali za Nadu Draganić to nije bio samo posao, bio je to novi početak. Pre skoro osam godina, kada je zazvonio telefon i kada su je sa Tržišta rada pozvali na razgovor u Udruženje „4+1“, Nada je, kaže, mislila da je u pitanju neka greška.
-Nisam ni znala šta tačno radi gerontodomaćica. Sećam se da sam na razgovor otišla sa dozom neverice, ali i tihom nadom da bi možda nešto moglo da se promeni, priča nam danas, sa osmehom koji otkriva da se promena zaista dogodila. Prvi radni dani bili su puni neizvesnosti. Nova lica, novi domovi, nove sudbine – objašnjava sagovornica.
Ali vrlo brzo, Nada je shvatila da ulazi u živote ljudi ne kao neko ko samo obavlja posao, već kao neko ko donosi podršku, sigurnost i prisustvo. A onda je upoznala Janinu.
-Mi se nismo upoznale, mi smo se prepoznale – kaže Nada tiho.
U Janin dom Nada ne donosi samo namirnice i lekove, donosi osmeh, razgovor, strpljenje. Tu je da zakaže lekarski pregled, da plati račune, da sredi kuću, ali i da sasluša, ohrabri i podeli tišinu kada reči nisu potrebne. Janina, žena borac, kako je Nada opisuje, dane meri po trenucima kada čuje kucanje na vratima. Kaže da se prostor njenog doma promeni kada Nada uđe, kao da dan postane topliji.
Gerontodomaćice imaju sva prava iz radnog odnosa, platu, godišnji odmor, slobodne dane.
-Imam sve privilegije kao i zaposleni u bilo kom preduzeću. Ali najveća privilegija je to što radim nešto što volim. Volim da pomažem ljudima. Verujem da se dobro dobrim vraća – poručuje Nada.
I dok govori, jasno je da njen posao nije samo spisak obaveza. To je odnos. Poverenje. Tiha, svakodnevna hrabrost da se nečiji teret podeli.
Briga koja ne poznaje umor
Zorica Savanović iz Vognja je jedna od onih žena bez svog lika na naslovnoj strani. Svoju priču nosi savesno i svesno svega što joj je život i dao i uzeo. Zorica ima 43 godine i pored svoje dvadesetogodišnje ćerke, brine i o rođenoj sestri, tri godine starijoj Ivanki koja svojih 46 godina živi sa smetnjama u razvoju.
Nakon smrti majke Milese 2022. godine od karcinoma, Zorica je na sebe preuzela ne mali teret i svojoj rođenoj sestri postala staratelj. I pored toga što je samostalno podigla ćerku i radi puno radno vreme, o smeštanju sestre u ustanovu ni ne razmišlja. Svaki dan je razapet između posla u Sremskoj Mitrovici, brige o porodičnoj kući, ćerki i sestri koja iako ima 46, praktično je zastala sa mentalnim razvojem na nivou petogodišnjeg deteta.
-Nije lako, radim puno radno vreme, srećom ćerka mi je stasala, potpuno je samostalna i dosta mi pomaže. Ali to je kao da imam petogodišnje dete. Sreća, Ivanka ide u Dnevni boravak za ometene u razvoju u Rumi i tako bar pola dana ne moram da brinem o njoj, znam da je u sigurnim rukama. Za to vreme trčim na posao u Sremsku Mitrovicu, a kada nam se ne poklapaju smene, tu je i ćerka koja mi je desna ruka. Na neki način moj život je podređen Ivanki, ali koliko god da deluje teško, što i jeste, ja sam mnogo toga naučila i od nje i od situacije u kojoj živim. Ika je kao dete, ali dobro dete, detinje duše, detinje radosti, obraduje se malim stvarima, jednom laku za nokte i svima nama svaki dan pokazuje koliko je sreća u malim stvaima. Zajedno idemo na letovanje, u grad, u kafić, u šetnje, imamo prijatelje koji nas prihvataju takve kakvi smo. Mogu čak i da je ostavim na kratko, a naučila je, uz nadzor, da obavlja i osnovne stvari, da spremi sebi kafu i doručak, da namesti svoj krevet i stvari, da sama održava ličnu higijenu i to su na oko sitnice, ali u našoj kući i te kako velike stvari. Prilagođavamo se jedni drugima i jedina briga će mi biti da ne odem na onaj svet pre nje – kaže Zorica Savanović.
Sada je Ivanka Zoricina briga, a da je zdrava, sigurno bi bilo obrnuto, pošto je tri godine starija od svoje malađe sestre i njenog brata blizanca.
Osmi mart u gumenim čizmama
Dok se Osmi mart u gradovima svodi na čestitke, bukete i prigodne poruke o snazi žena, rad domaćica na selu najčešće ostaje gotovo nevidljiv. Njihove svakodnevne obaveze nigde se ne vode kao zvanično zaposlenje, još ređe kao karijera, jer je to najčešće rad koji se podrazumeva i za koji ne postoji fiksno radno vreme. Žene na selu nemaju bolovanje, godišnji odmor ni slobodne vikende. Njihov radni dan počinje često pre svitanja, a Osmi mart im je baš kao i svaki drugi dan, dočekuju ga u gumenim čizmama. Upravo tako, među kantama za mleko i mirisom svežeg sena započinje jutro i Želimirke Lukić iz Bosuta, koja zajedno sa suprugom vodi farmu krava. Dok većina ljudi tek otvara oči, ona je već na nogama.
-Ustajem u pet ujutru, svaki dan. Nema tu ni godišnjeg odmora ni praznika. Suprug i ja držimo krave, a ja sam zadužena za mužu. Kada imam viška mleka od toga pravim tri vrste sira. Na imanju trenutno imamo petnaest krava, od kojih je jedanaest u muži. Iako smo posao podelili, u praksi sve radimo zajedno. Muža, hranjenje, čišćenje štale, pa onda čekamo cisternu “Imleka” koja otkupljuje mleko – priča Želimirka.
Iako bi mnogi pomislili da je najteži deo posla rano ustajanje ili fizički rad, ova vredna domaćica kaže da pravi teret leži negde drugde i objašnjava:
-Nije teško ni ustati, ni odraditi posao. Najteže je ta neizvesnost, jer nikad ne znaš šta će biti sa mlekom i zaradom. U selu nije problem proizvesti bilo pšenicu, kukuruz, suncokret, mleko ili sir, problem je taj svoj proizvod prodati. Moraš imati sigurnog kupca i cenu na koju možeš da računaš, a to je postalo neizvesno – dodaje ona.
Deo obaveza koje joj nakon toga predstoje u toku dana, pored kućnih poslova, jesu i poslovi u bašti. Svo voće i povrće koje proizvede kasnije završava u njenim teglama koje čuvaju ukuse tradicije. Želimirka pravi turšiju, pekmez, sokove, kiseli paprike i krastavčiće, peče rogu, puni paprike kupusom… Kako kaže, iako veliki deo posla u seoskom domaćinstvu nose žene, njihov rad se retko kad vidi i, nažalost, nigde se ne priznaje.
A na pitanje da li je ženama danas lakše nego ranije, odmah odmahuje glavom.
-Mislim da je teže jer su žene na selu okrenute održavanju porodice i domaćinstva, a ni onim ženama koje rade u firmama nije ništa lakše. Ustanu u pola četiri, idu na posao, vrate se kući pa ih onda čekaju kuća, deca, obaveze, tako da ustvarni imaju dva posla – kaže ova domaćica iz Bosuta.
A kada je reč o Osmom martu, za Želimirku taj praznik ima sasvim lično značenje.
-Mene su zvale žene iz sela da idemo negde da slavimo, a ja kažem šta imam da slavim, meni je svaki dan Osmi mart jer imam dobrog muža, svoju decu i mir u kući. Kad ima slaganja i harmonije, onda je svaki dan praznik – kaže kroz osmeh.
ESN
