Plato ispred glavne zgrade Muzeja Srema u Sremskoj Mitrovici, od nedavno krasi bista rimskog imperatora Marka Aurelija Proba, rođenog u antičkom Sirmijumu. Autor biste je Vladimir Tović, diplomirani vajar i umetnik čiji rad već godinama ostavlja vidljiv trag u javnom prostoru. Ova skulptura predstavlja poklon Rotari kluba Sremska Mitrovica gradu povodom Dana grada i ujedno je prva od šest planiranih bisti rimskih careva koji su potekli sa ovih prostora.
Vladimir Tović rođen je 1973. godine u Šapcu, odrastao u Hrtkovcima, a srednje obrazovanje stekao je na prosvetnom smeru sremskomitrovačke gimnazije. Nakon toga upisuje nastavnički smer na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, gde po završetku studija nastavlja školovanje na Odseku za vajarstvo Fakulteta likovnih umetnosti. Pored skulptorskog rada, Tović razvija interesovanje za grafički i digitalni 3D dizajn, proširujući svoje umetničko delovanje savremenim medijima.
Od 2002. godine zaposlen je u Školi primenjenih umetnosti u Šapcu, gde pedagoški rad smatra svojim primarnim pozivom. U Sremskoj Mitrovici živi od 2004. godine i autor je desetak skulptura u javnom prostoru, među kojima bista cara Proba zauzima posebno mesto kao spoj lokalne istorije, umetnosti i savremenog vajarskog izraza. Nešto više o svom svom delu i njegovom značaju Vladimir je govorio je naš list.
Kako vidite značaj ovakvih projekata za očuvanje i promovisanje lokalne istorije?
-Ako je kulturološki identitet, kako pojedinca tako i opštih pojmova kao što su naselja i oblasti, suštinski identitet, onda bi bilo logično da Sremska Mitrovica posebno neguje antičku zaoštavštinu… Jer, jedino ako se bavite očuvanjem kulturološkog nasleđa prethodnika, možete se osigurati da će i vašu kulturnu ostavštinu neko negovati u budućnosti. Izgleda da je potrebno podsećati da je Sirmijum u četvrtom veku bio jedna od četiri prestonice sveta, kao što su danas Njujork, Pariz, London, Berlin, Moskva, Nju Delhi, Peking… Iako je donekle i razumljivo zašto se na popularizaciji antičke istorije Mitrovice nije više radilo, to ne znači da to ne treba ispraviti. Nadam se da će taj antički pravac u izgradnji sirmiujumskog identiteta grada uslediti u godinama pred nama i da će baš Mitrovčani biti oni koji će pokrenuti ozbiljnu saradnju sa Trirom, Milanom i Izmitom po tom pitanju. Mislim da, iako smo kasno uočili potencijale turizma, i dalje nije kasno da se aktivnosti na tom polju povećaju.
Šta za vas lično znači to što ste radili bistu imperatora rođenog u antičkom Sirmiumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici?
-Pa, meni je taj momenat može se reći odredio prebivalište. Mitrovica ima veoma impresivan urbanistički tlocrt koji je verovatno odredila sirmijumska osnova grada. Kada sam počeo da pohađam srednju školu i da se upoznajem sa gradom, baš taj urbanistički sklop je izazvao zaljubljivanje u grad na „prvi pogled“. Tada je počelo otkrivanje antičke zaostavštine i još kao studentu na Akademiji mi se javila ideja o oživljavanju tih potencijala. Pravio sam skice za različite delove grada – figure antičke boginje Fortune, rimskih imperatora, Sv. Dimitrija… i iako je izgledalo da su te ideje utopijske, nisam odustajao, i eto, posle 30 godina dolazi vreme za realizaciju. Možda deluje kao dug period, ali u istoriji umetnosti, a naročito vajarstva, to su veoma uobičajeni vremenski okviri.
Koje izvore ste koristili pri oblikovanju lika rimskog imperatora? Da li ste se oslanjali na istorijske portrete, opise, ili ste dali određeni umetnički pečat?
-Obično se misli da je sama realizacija, realističan prikaz ili tehnički zahtevno rešenje umetničkog dela autorov najveći problem, u takvim slučajevima je rezultat uvek delo male ili nikakve umetničke vrednosti. Ako je veština glavni cilj i ako delo nema osmišljenu i satkana poetiku, vreme će to i pokazati.
Pošto sam se prvenstveno posvetio radu u prosveti, svoj lični skulptorski opus sam na neki način stavio na pauzu. Vremenom sam uspeo da paralelno uskladim pedagoški rad i porudžbine za javne skulpture, pa bi me na osnovu njih mogli okarakterisati kao figurativno realističnog umetnika, ali to bi bio pogrešan zaključak. Umetnost nije dobra ili loša po svom izmu – već po ideji, a poznavanje zanata se podrazumeva. Između Mirona i Brankušija nema razlike, radi se o genijalnim delima.
Što se tiče ove skulpture, postoji veoma velik vremenski period mog bavljenja imperatorom Probusom, 2009. godine je bila pokrenuta inicijativa za izradu figure, ali se na kraju odustalo, iz finansijskih razloga pretpostavljam. Čak sam skoro završio i skicu u glini, visine 120 cm, ali je na kraju nisam realizovao. U to vreme su bile opšte poznate samo dve Probusove biste, Vatikanska i bista iz Breše ali one zbog vidno slabih vajarskih kvaliteta nisu odgovarale prikazima Probusovog karaktera na portretima koji su se nalazili na kovanicama. Tada sam se posvetio istraživanju koje je trajalo čitavih godinu dana, a koje me je na kraju dovelo do toga da sam pronašao malo poznatu bistu koja se tada nalazila u fundusu napuljskog muzeja. Tada se još vodila polemika oko toga koga predstavlja, ali se ja se ni jednog trenutka nisam kolebao ko je u pitanju. U međuvremenu dilema je rešena i potvrđeno je da je imperator Probus u pitanju.
Ta bista mi je bila osnov, ali pronalazak fine nijanse između istorijske tačnosti i umetničkog pečata je bila glavna problematika koju je trebalo rešiti. Za taj deo sam se oslonio na biografske podatke kako bih izgradio lični odnos prema osobi koju treba da predstavim. Od svih podataka do kojih sam došao, sada bih samo spomenuo jednu ne baš faktografski potvrđenu priču. Naime, imperator Probus, posle vojnih pohoda i sređivanja situacije u imperiji, vrativši se u Sirmijum, izjavljuje kako se nada da jednog dana u budućnosti neće više biti potrebe za postojanjem vojske… Znate, kada radite nekog čiji doprinosi nisu u naučnim, filozofskim ili duhovnim oblastima, onda morate da istražujete njegov odnos prema tim oblastima, kako bi ste otkrili vrednosti koje je negovao i kako bi ste odredili koju poetiku će te utkati i na koji način ga predstaviti. Naravno, ja ne nameravam da opisujem poetiku koju sam pokušao da otelotvorim, ona bi trebala da ispliva i da je „konzumenti“ osete i sami izgrade doživljaj.
Koliko je trajao ceo proces izrade od prvobitne ideje do finalne realizacije i u kojoj tehnici je bista izvedena?
-I pored toga što sam se sa Probusom već „družio“ tako dug period i imao sliku kako ga želim predstaviti, u toku realizacije sam rešio da uradim izmene koje su mi se prilikom rada ukazale, po cenu da projekat i propadne zbog kašnjenja. Bilo je i nekih nepredviđenih tehničkih iznenađenja, pa je na kraju kako to često biva u umetničim projektima, došlo do danonoćnog rada. To me je koštalo živaca, pošto su na kraju i livački radovi izvedeni u zadnji čas, pa je bronzana patina na samom otkrivanju spomenika bila previše sveža. Vreme će patinu ujednačiti ali u tom trenutku je bilo frustrirajuće. Uglavnom, trebalo mi je oko tri meseca da izvajam portet u glini, a tehnički deo izrade kalupa i livenja bronzanog odlivka je trajao još oko mesec dana.
Kako ocenjujete inicijativu Rotari kluba i saradnju sa gradom i Muzejom Srema?
-Već par puta sam imao susrete sa članovima Rotari kluba povodom njihovih inicijativa na polju kulture i stekao sam veoma pozitivne impresije o članovima i njihovoj posvećenosti prvenstveno humanitarnom radu. Saradnja po pitanju skulptura koju imam sa gospodinom Slobodanom Simićem već dugi niz godina je doprinela kako bi došlo i do ovog projekta. Pretpostavljam da su česti razgovori o istoriji grada i razmena ideja kod njega uticali na nastanak ovog koncepta, a to ga je potom podstaklo na angažovanje, koje je bilo od velikog značaja kako bi došlo do realizacije.
Jako je dobro što je uspostavljena saradnja sa Klubom i Muzejom na osnovu koje je donešena odlična odluka o mestu Platoa rimskih careva. Sa Carskom palatom u neposrednoj blizini, Plato će činiti jednu skladnu i logičnu celinu.
Nadam se da će se nastaviti sa oplemenjivanjem grada sa kulturno-umetničkim sadržajima, ali samo uz oprezan nadzor struke. Kada se na tom polju načine greške i sadržaj slabog kvaliteta zaobiđe stručnu komisiju, onda treba puno godina da se to ukloni. Hteo bih da napomenem da pored popunjavanja sadržaja vezanih za antički period grada, ne sme da se ne odgovori i na savremene tokove, jer originalna i vremenom dokazana umetnost je uvek bila – savremena. Imamo mi mnogo više delova grada koji ne pripadaju antičko-secesionističkom periodu u i kojima ima dosta prostora za moderna tj. savremena dela.
Organizovanje takvih konkursa od strane grada bi trebalo da se dešava s vremena na vreme, jer turisti su u nekoj meri već profilisani za takve sadržaje i očekuju ih i u sredinama koje su tematski usko vezane za neki period u prošlosti, kao što je to naša sirmijumska priča.
D.T.
Foto: privatna arhiva
