Piše: Boris Miljković
Sedim pre par godina u kafani sa mojom ekipom, uglavnom prosek sedamdeset godina, njihov. Decenije su iza nas ispijanja jutarnje kafe.
A ja, volim kafanu gde svako priča sa svakim, nebitno ko za kojim stolom sedi. Nedeljom i Bane se navadio, jeste iz Belegiša, ali ajde pustili smo ga, mada mi smo ekipa zatvorenog tipa bili. Svi smo u kafani, zvoni mi mobilni: „Kretenu, jesi kući? Kupila sam ti knjigu od Umberta Eka da se edukuješ, konju“. U kafani sam, rekoh, dođi. Evo je obučena ko na pariski dvor da ide. Verovatno pogađate. Da, ona Danijela. Seda sa mnom i Fidžom.
Kreće priča, a oko mi šara sa strane, `vatam Banetove poglede prema Danijeli.
-O majstore, pa moj si – mislim se u sebi.
Ode Danijela i pita me Bane onako umilno kako on zna: „Bato, ko je ova gospođa?“.
Reko, Danijela Đurković, imaš je na fejs, tamo kod mene lupeta. I nastavim da pričam sa Fidžom, a sa strane okom gledam, Bane već tipka po telefonu. Drmnem Fidžu ispod stola, čika Nikola kafanski čovek, ne treba dva puta.
Okreće se i reče: „Belegišanin, šta ova stalno gledala u tebe?“.
Bane se raskezio pa sve gleda i ne veruje, a pokojni čika Mika kaže: „Ma video sam i ja“.
Bane sad već oči raširio, a Sanja donosi piće i usput kaže: „Jeste, primetila sam i ja“.
Sutradan pijem kafu, zvoni telefon: „Kretenu, idiote, ko ti je onaj, poslao mi zahtev, brdo poruka… To je tvoje maslo“.
Reko`: „Ne znam o čemu pričaš Danijela“.
-Znaš, znaš, znam te retarde.
Vesna dobacuje: „Šta si sada zasrao?“, a ja branim se i govorim da nijednu reč nisam rekao. Što i jeste istina, nisam rekao, samo sam drmnuo čika Nikolu ispod stola, a reči nisu potrebne tu.
I Bane se upecao. Eto priče ni iz čega.
Kafana, dobre su kafane, šteta što nestaju i zamenjuju ih kafići koji kao zidove da imaju oko stolova. Nevidljivi zidovi, ali tu su i sve su veći.
Treba vratiti kafane, možda u lektire bar…
