Piše: Boris Miljković
Što ne stave broj k`o sav normalan svet, okreneš, naručiš i gotovo? Video sam kameru za štalu da ne ustajem za onog mentola od konja noću. Par kutija cigara, ne košta više. Pošto ja sve računam u cigarama…
Naručio i sad mi samo objave izlaze – kamere. Kod mene na fejsu nema drugih objava osim reklama za kamere. A kiše oće biti ako Zoki pita? Pa biće. I nemoj se Zoki sekirati, ni ja se ne sekiram što smo pokosili skoro jutro trave koja kisne…
Trebao bi malo priče o Sremu neke lepe da napišem, nisam dugo. Sad tražim temu, ima li neko ideju? Neko mesto? Zanimljive podatke, priče starijih?
Nekad su štale bile bez kamera, mi bez telefona, a sad je to nezamislivo. Skoro sam gledao čoveka, peca i vrti po telefonu.
Pa j**o te, gledaj u plovak!
Ja telefon ne koristim dok radim, samo kad ležim. Mada retko radim više ležim.
Mi Sremci obično volemo da kažemo za nekog da je vredan, ali odma` mu nađemo i manu. E pa ja sam to preokrenuo za mene, traže mane kojih imam za izvoz i meni je to baš zanimljivo.
Ali moja najveća mana je što mene baš briga šta ko priča. A ja kad pričam ili napišem onda se krste i pominju Boga. Tako da ujedno i vraćam ljude na veru i pravi put. Pominju oni meni i mater, bližu i širu familiju, ali ne u lice jer onda smo u problemu. „Jesvido šta je napis`o?“ Pa naravno, a ne da serem iza leđa.
Neka ideja za priče o Sremu?
Mislim imam ja uvek ideja ali to se granici sa ludošću. A moram i kod doktora. I sa njim ću da se posvađam. Mnogo mi traži tu rezultate, ovo, ono. Realno, bilo mi bolje kad kažu da je do vremena: „Ta vidi kakvo je vreme, ni zdravima nije dobro“. E to kad mi kažu, a ja onda sve po spisku.
Ja sam zdrav, samo osetljivo srce imam i nisam imun na dobre ljude, decu, životinje, teške priče, bolesne ljude. A za gadove sam đubre veće od njih, što bi Zoki rekao. I što je pokojni Radan ribar govorio „Ne bojim“, tako i ja ne bojim.
Srem i ravnica, Dunav, Sava, Fruška gora, priča biti mora. Što bi babe kazle, dok je vama „Bora“.
