Ja penziju neću ni dočekati!

Piše: Nemanja Milošević

Kad sam bio mali, nisam išao ni u jaslice, ni u vrtić. Kao i dobar deo moje generacije u Bloku B, dok su roditelji bili na poslu, čuvali su me baba i deda. I uprkos tome što moje odrastanje sve do predškolskog uzrasta nije bilo institucionalizovano, smatram da niko od mojih vršnjaka nije bio oštećen u smislu socijalizacije, jer, vreme smo provodili zajedno, na ulici. A i babina kuhinja nikako nije mogla da se poredi sa onom u predškolskim ustanovama.

Međutim, vremena su se promenila. Roditelji kao roditelji i dalje moraju da rade, a današnje klince više nema ko da čuva, jer i baba i deda su na poslu.

Šalu na stranu, ali činjenica da se svake godine starosna granica za odlazak žena u penziju povećava za dva meseca, kako bi se do 2032. godine izjednačila sa muškom granicom od 65 godina, naterala me je na razmišljanje o tome da će, kako vreme odmiče, sve manje klinaca imati priliku da jede babinom kašikom.

A, s obzirom da se na ovim prostorima odavno šuška da ćemo, prateći evropske primere, u budućnosti u starosnu penziju odlaziti sa navršenih 70 godina života, svakoga dana imam sve veći nagon da izgovorim onu čuvenu rečenicu koju često čujemo od naših matoraca: “Ja penziju neću ni dočekati”.

E sad, ja vrlo dobro razumem razloge iz kojih se starosna granica za odlazak u penziju povećava. To nikako nije korak ka jednakosti muškaraca i žena. Razlog pre svega leži u tome što doprinosi koje plaćaju zaposleni ni blizu ne mogu da pokriju primanja svih naših penzionera, pa država, da bi svi naši stari bili podmireni, mora da interveniše.

A, sa druge strane, mogu i da objasnim zašto je to tako. Bar iz mog ugla.

Da li ste se nekada zapitali, koliko poznajete osoba koje rade na crno? Bilo da je reč o nekim “privatnim” poslovima, ili o neprijavljenom radu kod privatnika. U ovom momentu, ja mogu da ih nabrojim nekoliko, a isto tako, mogu da se kladim, svako od vas može da ih nabroji više nego što ima prstiju na jednoj ruci. Svi ti neplaćeni doprinosi jednim dobrim delom utiču na manjak novca u penzionom fondu.

Naravno, ovo nije jedini razlog za tako nešto. Nedavno sam pisao o tome koliko građana naše zemlje za 10 godina u proseku ode na rad u inostranstvo. Brojke su bile – negde oko pola miliona. E sad, ako uzmemo u obzir da su mnogi sa sobom poveli decu, broj otišlih radnika bi sigurno bio nešto manji, ali i u tom slučaju, kada bi svako od njih ostao da radi u Srbiji i plaćao doprinose, situacija bi bila nesumnjivo bolja. Ali, kada čovek ovde radi za minimalac, pa mu nakon plaćene kirije i računa u džepu ne ostane ni da se prehrani kako dolikuje, uopšte ne čudi njegova težnja ka odlasku tamo gde će živeti bolje. I tako, među nama ostaje sve više staraca i sve manje radno sposobnog stanovništva.

A, sledeći razlog za odlazak naših ljudi na rad u inostranstvo je istovremeno i razlog iz kog je povećanje starosne granice za odlazak u penziju, pogotovo ono pominjano povećanje do 70. godine života, praktično neodrživo.

Pre svega, potrebno je razmotriti zdravstveno stanje našeg stanovništva, kao i uticaj većine radnih mesta na isto. Na stranu što kao nacija već nakon pedesete godine života masovno obolevamo od kardiovaskularnih bolesti i sličnih tegoba. Poznato je da je najveći broj radnih mesta na ovim prostorima u oblasti industrije, ali je i činjenica da se ta industrija dobrano razlikuje od one od pre nekoliko decenija ili od one u razvijenim zemljama. Rad na normu, čije dostizanje ispituje krajnje granice ljudske izdržljivosti, kratke pauze na kojima jedva stigneš da pojedeš sendvič, repetitivan rad u pomenutim normama, zabrane odlaska u toalet i još mnogo toga karakterišu današnji industrijski rad u zemljama kakva je naša. Sve ovo se prilično nepovoljno odražava na zdravstveno stanje radnika, a tu činjenicu znam iz ličnog iskustva. Kada pomislim koliko mi je zdravlje, radom u jednoj stranoj fabrici, ugroženo za samo godinu dana, smatram da je o penziji suvišno i govoriti.

I, znam da sam možda mlad da govorim na ovu temu. Ali, ona me se i te kako tiče. Jer, upravo moja generacija je ta koja će, ako se ove slutnje obistine, rintati sve dok ne postane potpuno senilna i fizički i zdravstveno izmrcvarena. A, ako penziju i dočekamo, nisam baš siguran koliko ćemo dugo “uživati” u njoj.