Vreme prolazi, odjednom nema dečaka i ždrebeta, sada gledam momka i pastuva ispred sebe. Gledam čoveka u mom sinu. Odjednom nema one devojčice sa klikerima i biciklom, rolerima. Vidim devojku prelepu i pitam se kada je porasla. Gde sam bio ja?
Piše: Boris Miljković
Gledam ovu fotografiju i razmišljam – muzika je ko život. Nekad glasnija nekad tiša, nekad turbulentna, bučna i možda ne prija za uši. Ali izdržiš ko i sve u životu. Dve godine zadnje su mi se smenjivale životne muzike. U grču sam išao na TV emisije, promocije svojih knjiga između sahrana svojih najbližih, parastosa, rođendana svoje dece, rušenja kuće gde sam odrastao. Usponi i padovi. Nekad je muzika bila tiša, a nekad bučnija. Usput sam radio i dalje, pisao za bolesne, nemoćne i ta borba sa vetrenjačama je muzika teška.
Vreme prolazi, odjednom nema dečaka i ždrebeta, sada gledam momka i pastuva ispred sebe. Gledam čoveka u mom sinu. Odjednom nema one devojčice sa klikerima i biciklom, rolerima. Vidim devojku prelepu i pitam se kada je porasla. Gde sam bio ja? Kako nisam video tu brzinu kojom odrastaju. Želim im samo laganu muziku kroz život uz puno sreće i zdravlja. Meni bi sada trebali neki zvuci violine koja se ne čuje dok sedim na obali Dunava i gledam u život koji je odnela ta voda.
Juče mi čovek u Čortanovcima pruži vizit kartu i reče: „Dođi i budi moj gost, imam apartmane, priroda okolo. Dođi, odmori se, za tebe je gratis“. Zahvalio sam se i okrenuo priču na drugu stranu. Da se odmorim? Puno sam kupio, tovario u sebe razne muzike, možda najtužnijih pesama koje ti život donese. Sada mi treba zvuk violine koji se ne čuje, pogled na Dunav i tišina…
A pogled na Dunav…
Okrenuću se prema Petrincima i bojim se da ću videti pokojnog Miku na rini i krenuće slike. Videću ona dva dečaka u drvenom čamcu gde veslaju kroz vrbake. I onda ću čuti zvuke violine kako jeca…
