Kreativnost, samostalnost i maštu deca razvijaju kroz slobodno vreme, odnosno kroz igru koja širi njihova znanja i veštine, toleranciju i empatiju, kažu stručnjaci.
Međutim, moderna vremena u velikoj meri odvojila su decu od tradicionalnih igara sa drugarima napolju, i vezala ih za ekrane računara i mobilnih telefona, gde nalaze zabavu i provode višak vremena.
Slobodno vreme, ono kada su slobodni i roditelji i deca, permanentno se skraćuje. Kako primećuje naša sagovornica, majka troje dece, Danijela Gorčić, roditelji danas imaju mnogo obaveza i teško mogu da isprate sve što rade njihova deca.
Danijelina starija deca imaju 19 i 17 godina.
-Moj najmlađi ima osam godina i toliko toga zna da je to neverovatno. Trenira fudbal već tri godine ali sve ostalo vreme, koje nije vezano za školu, voli da provede uz igrice na telefonu. Za školu ima vrlo malo koncentracije, kako čujem od drugih roditelja, to je generalno tako. Nisu zainteresovani ni da urade domaće zadatke. U odnosu na decu, koja su tek neku generaciju ispred njega velika je razlika u odrastanju. Čini mi se da će vrlo brzo petogodišnjaci znati sisteme da lako hakuju sve sadržaje, koji su im potrebni.
Na interesovanja najmlađih uticali su i događaji sa najšireg plana.
-On se nije zanimao za telefon do korone, kada su brat i sestra počeli da uče na daljinu. Jedno je bilo na jednom televizoru, drugo na drugom, tada su bile one onlajn učionice i onda, da bi najmlađi ćutao
-„Evo tebi Andrej telefon, gledaj crtać da brat i sestra mogu da prate nastavu“.
Prema saznanju ove majke, tako se ponašaju bezmalo svi drugari njenog sina.
-Andrej ne nosi smart sat, niti telefon u školu ali kod kuće ima svoj telefon. Generacija te dece se i druži i igra putem telefona – kaže Danijela.
Raspust na igralištu
Ipak, sa druge strane, kažu da izuzeci potvrđuju pravilo. Tako, uprkos tome što gotovo čitave generacije mladih naraštaja žive svoje živote onlajn, postoje i oni koji od tog pravila odstupaju.
Devetogodišnji Nemanja Bunijevac iz Inđije, dete radoznalo i živahno, kao i njegovi vršnjaci, uz podršku roditelja svet spoznaje i van domena kompjutera, uz društvene igre i sportske aktivnosti.
-Obožavam da igram fudbal, to mi nikada ne dosadi, više volim napolju da se igram sa drugarima, nego da budem kući, kaže za Sremske novine ovaj pametni dečak, inđijski osnovac.
Ako smo dobro zapamtili, igrica koja trenutno preokupira njegovu pažnju je „Diamond painting“, kaže da voli da „veze“ te zanimljive slike:
-Dugo mogu da sedim i da sklapam mozaik, to mi je zanimljivo i lepe su slike, objašnjava naš mali sagovornik.
Na mobilnom telefonu ili tabletu Nemanja provede dnevno oko sat i po vremena, iako se, kako kaže, bolje zabavlja napolju sa društvom.
-Savršen dan bez škole zamišljam na igralištu sa drugarima, to bih mogao svaki dan da radim i verovatno ću tako provesti raspust, objašnjava Nemanja.
Trka roditelja sa obavezama i vremenom neretko ne ostavlja prostora za organizaciju dečijeg slobodnog vremena, ali negovanje dečijih interesovanja i hobija je ogromna investicija za budućnost, koja ni sa čim ne može da se uporedi.
-Od hobija bih voleo da naučim da štrikam, to mi se sviđa, siguran je dečak iz Inđije.
Ovo bi već mogao biti uticaj bake koja je Nemanjino slobodno vreme upotpunjavala različitim igrama koje su vezle osmehe na njegovom licu.
Teži ali zdraviji put bez telefona
Dajana Čaljkušić iz Rume ima tri sina, Dušana (4), Petra ( 3) i Ivana (1). Njenim dečacima mobilni telefon nije dozvoljen, dobiće ga možda tek kada krenu u školu, a njeni klinci vreme provode ili u vrtiću ili u dvorištu sa životinjama koje gaje.
Ova mlada majka, koja kaže da još nije završila sa rađanjem, ne pravi ni veliku dramu oko dečijih padova, povreda, nestašluka i dodaje da je najvažnije da dečaci nemaju „prazan hod“ i da je to recept kako da se ne navikavaju na pametne telefone koliko god je to moguće. Odabrala je možda teži put, ali svakako zdraviji za celu porodicu.
-Dečaci čim dođu iz vrtića vreme provode u dvorištu sa životinjama, kokoškama, konjima, ovcama. Po ceo dan se igraju, a ekran im je dozvoljen samo pred spavanje i to strogo kontrolisano. To znači da mogu da pogledaju jedan dugometražni crtani film, ali starije proizvodnje dok su crtaći još bili namenjeni deci i imali lepu poruku, a nove crtane filmove ni ne puštamo. Dok su napolju i dok su zauzeti igrom ni ne pomišljaju na telefon. Kada imaju „praznog hoda“ u kući, onda ih traže, ali ih svakako neće dobiti dok ne krenu u školu. Uvek možemo da nađemo neku zanimaciju sa drugom decom, a u našem okruženju ih ima, ili sa domaćim životinjama – kaže sagovornica i dodaje:
-Možda je i meni lakše po tom pitanju, jer njih je trojica i lako se zaigraju pošto su sličnog uzrasta. Verujem da je majkama sa jednim detetom daleko teže kada treba osmisliti slobodno vreme, a da to nisu uređaji koji negativno utiču na njihovu pažnju i sazrevanje, govori Dajana Čaljkušić, majka tri mala dečaka iz Rume koji detinjstvo provode na konjskim čezama i među domaćim životinjama.
Kad komšije zasuču rukave
A možda je, sa druge strane, deci potrebno dati i dobar primer. Vođeni idejom da se na kraju Železničke ulice u Laćarku ponovo čuje dečija graja i vide osmesi, kao i pre dve decenije kada je napravljen teren za basket, komšije iz ovog kraja najvećeg sremskog sela ujedinili su se u ideji da naprave igralište za najmlađe. Da za dobro delo ne treba puno odricanja, ako postoji volja i sloga, svojim primerom pokazali su Laćarci.
-Nekoliko komšija iz ulice tada je došlo na ideju da pored već postojećeg terena za basket, izgradimo i igralište za decu. Počeli smo sami da sakupljamo novce, kupujemo materijal, uključili su se svi u akciju, od dece do najstarijih komšija. Kao rezultat dogovora i sloge, ubrzo smo prionuli na izradu ljuljaški i klackalica – rekao je Ivan Mijatović, jedan od realizatora ideje sa svojim komšijama.
Mladi iz ovog kraja sela oduševljeni su, a ubrzo su počeli da se stvaraju redovi za svoj trenutak sreće na rekvizitima. Da se napravilo još nešto od sprava za igru, bilo bi iskorišćeno.
-Sve komšije su podržale ideju, potpisima i novčano. Igralište za basket postoji preko 20 godina, kada se betoniralo u leto 2002., učestvovali smo i tada. U to vreme, čekalo se dugo na red za svoju partiju basketa. Već tada je postojala ideja za igralište za decu, a dočekali smo da ista generacija, koja je tu od prvih dana tapkala loptu, sada pravi baš to igralište – navodi Mijatović.
Košarkaški teren koji je bio u funkciji slabije se koristi poslednjih godina, kao posledica činjenice da je kod mladih u ekspanziji digitalnih platformi opalo interesovanje za fizičkom aktivnosti i takvom vrstom druženja. Ipak, pojavom novog igrališta, stvari se polako menjaju.
-Bitno je da se mladi druže sa svojim vršnjacima, pa i starijima, provode vreme napolju, da fizički budu aktivni. Na nama komšijama je da im to i omogućimo. Ideja ne manjka, možda i napravimo neko takmičenje za najmlađe, pa najboljima da uručimo pehar – dodaje jedan od vrednih komšija.
Na kraju, ako izuzmemo neminovnost hoda u korak sa vremenom, ostaje i osnovana nada da će pomenuti izuzeci jednog dana ponovo postati pravilo, te da će deca na igralištima ponovo boraviti sa loptom u ruci, a ne sa telefonom na klupi.
E.S.N.
