Piše: Nemanja Milošević
Teme za silna komentarisanja, kojima se majem iz broja u broj, često se nameću i same od sebe. Meni, kao i svakom novinaru, ta činjenica mnogo skraćuje beskrajna razmišljanja u iznalaženju odgovora na pitanje: Šta pisati? Ali, kada se čoveku (i mi novinari smo čoveci, je l`?) nametne tema u čijem su fokusu ugroženi ljudski životi, prsti se lako zamrse i prosto ne znaš kako početi prvu rečenicu. No, evo već ih napisah nekoliko.
Ovih dana, u Inđiji, za dlaku je izbegnuta tragedija. Naime, devojčica je pala sa pokvarene sprave u luna parku (nešto poput ringišpila) i zadobila teške telesne povrede. Pukom srećom, nije životno ugrožena.
Ovakve vesti, godinama unazad, slušao sam prilično često. Slični incidenti gotovo redovno se mogu desiti na raznoraznim seoskim slavama i vašarima. A, ono što me sve te godine fascinira, jeste činjenica da do dana današnjeg apsolutno ništa konkretno nije učinjeno kako bi se ovakve nesreće predupredile. Preventiva u ovoj oblasti gotovo da i ne postoji.
Tražio sam, čitao zakone u nedogled, ali ni jednu jedinu reč o zabavnim parkovima u njima pronašao nisam. Sudeći po svim podacima do kojih sam uspeo da dođem, shvatio sam da jedinu garanciju bezbednosti posetiocima zabavnih parkova predstavlja sam njihov vlasnik, čije konkretne sprave, sa druge strane, ne podležu gotovo nikakvoj ustanovljenoj institucionalnoj kontroli. Čak ni bezbednosne standarde koji postoje, niko još uvek nije u zvaničnoj obavezi da primenjuje. Jedino što može da se desi, jeste da vlasnik luna parka ili rukovalac spravama budu uhapšeni u slučaju nesreće. Ali, to ne menja činjenicu da je neko već stradao. Kasno Marko na Kosovo stiže.
Da bi kupio ringišpil i ostale sprave, dovoljno je samo da imaš novaca. Ako si kupio nove sprave, jedinu zaštitu njihovih korisnika predstavlja ograničena garancija proizvođača, a nakon toga, obnoviš atest (koji opet nije zakonski obavezan, osim ako ti ga lokalna samouprava traži), pregledaš ih malo pred postavljanje i udri brigu na veselje. Ko te šta pita?
A inspekcija imamo raznih. Evo, na primer, dugi niz godina imamo inspekciju koja kontroliše poštovanje zabrane pušenja. Pa tako, dok pišem ove redove, ne mogu ni cigaru kao čovek da zapalim.
U zakonske okvire ušle su i brojne, složićemo se, nebulozne stvari. Setite se situacije od pre nekoliko godina, kada je neko smislio da čak i baba koja prodaje jaja na pijaci mora imati fiskalnu kasu. Na sreću, ta zakonska obaveza je odložena, ali ne i ukinuta. Drvo na javnoj površini ne smeš da zasadiš bez odobrenja, niti da popraviš trotoar ispred kuće. Kočnice na automobilu uskoro će morati da nam budu savršeno ovalne, iako su potpuno ispravne i njihova ovalnost ni na koji način ne utiče na našu bezbednost.
O svemu tome se u našem zakonodavstvu razmišljalo. Ali, o tome da li će neko dete da padne sa ringišpila, niko nije mislio otkako se ringišpil prvi put zavrteo pre više od veka.
A, kada bi svaki luna park, pre svakog puštanja u rad, bio podložan stručnom inspekcijskom nadzoru i kada ni jednu spravu ne bi smeo da uključiš pre nego što dobiješ odgovarajući sertifikat (a ne samo pomenuti atest), stvari bi možda bile malo drugačije. Da je neko o tome mislio ranije, niti bi ona devojčica sada bila u bolnici, niti bi bilo drugih tragedija kojima svedočimo godinama unazad.
