Imala je svega tri godine kada je prvu put obula opanke. Preveliki, klizali su joj s nogu, ali osmeh sa lica nije. Od svojih dvadeset, Mirjana Bursać iz Ljukova, u folkloru je provela sedamnaest godina, u svom, za sada jedinom, Kulturno – umetničkom društvu „Čigra“. Znanje, veština i iskustvo doveli su je na mesto umetničkog rukovodioca, odakle je odvela decu do pokrajinskog zlata koje su po prvi put osvojili.
-Sa ljukovačkim društvom radim dve godine, ogroman trud i rad su uloženi sa svih strana, što sa moje strane, što sa strane dece. Tako je, „Čigra“ prvi put osvaja zlato i presrećna sam što smo to baš mi uspeli, jer to ostavlja veliki trag, kako u našim srcima, tako i pečat našem KUD-u, ponosna je ova mlada devojka.
Promocija naših običaja osnovni je njen zadatak sa mladim folklorašima.
-Gledam što više da predstavim običaje kakvi su stvarno bili u prošlosti i da na najbolji mogući način to dočaramo publici, kaže Mirjana Bursać.
Repertoar se bira pažljivo, u skladu sa zrelošću i mogućnostima dece, a suština je negovanje tradicije.
-Repertoar biram po onome što je primereno grupi, dakle, tu spadaju igre primerene njihovim godinama, obrasci koje oni mogu da iznesu stilski, igrački, kondiciono. A naravno pored svega toga, što je deci zanimljivo i što oni mogu da dožive, naravno, naginjem više ka tradiciji, priča devojka iz „Čigre“.
Potrebno je sve uklopiti i uzrast dece i njihove sklonosti.
-U realnom pogledu, ima dece koja se bave folklorom nekoliko godina i tu postoji već neka podloga, samim radom, trudom i voljom dece i mene same, uspevamo sve da ih uklopimo i da se ta razlika u godinama uopšte ne vidi, objašnjava naša sagovornica.
Očuvanje autentičnosti tradicionalne umetnosti u savremenom društvu je izuzetno izazovno, ali istovremeno i neophodno – jer u tome leži naš kulturni identitet.
-Kao primer bih navela, gubitak živih nosilaca tradicije, dakle sa odlaskom starijih generacija gube se i znanja koja nisu zapisana – već se prenose usmeno, kroz lični kontakt i iskustvo, kaže Bursać.
Jedan od zadataka svih kulturno-umetničkih društava je očuvanje nematerijalne kulturne baštine.
-Samim tim što prestavljamo tradiciju kakva je ona zaista, kroz igru, pesme, običaje i prenošenja s kolena na koleno, očuvava se nematerijalna baština, priča umetnički rukovodilac Kulturno-umetničkog društva iz Ljukova.
Moderna vremena menjaju i poglede na folklornu tradiciju.
-Smatram da nove generacije drugačije doživljavaju, zato što danas ljudi iz mnogih razloga ne mogu da se bave folklorom. U današnje vreme nažalost ima ljudi koji ne znaju da igraju i u dubini duše pate zbog toga. U prošlosti folklor su svi znali da igraju i to ih je veoma ispunjavalo, imali su svakakve običaje i sabore, dok se danas to više ne praktikuje, jer živimo u sasvim drugačijem vremenu, priča Mirjana.
Ljubav prema folkloru najvažnija je vodilja za sve članove.
-Najvažnije mi je da članovi imaju ljubav prema folkloru, takođe je veoma bitan trud, volja i zalaganje, jer bez toga nema napredovanja, sigurna je Mirjana
Značajnu ulogu u podsticanju članova ima i umetnički rukovodilac.
-Što se tiče mog podsticanja članova, stvarno se trudim da imaju samopouzdanja i da budu svesni sebe u svakom smislu te reči. Od mene mogu samo da čuju „Ja to mogu i uspeću“. Njima sam svima, pre svega najbolji prijatelj i smatram da bi tako trebalo da bude, jer će se oni osećati najsigurnije, kada se stvori takva veza između grupe ljudi, sve je moguće. Kada nemamo nastupe i takmičenja, uvek se radi nešto novo i koreografije koje imamo uvežbavamo do savršenstva, ističe naša sagovornica.
Podrška lokalne zajednice za svešto rade, članovima je poseban „vetar u leđa“.
-Naše društvo nije izolovana grupa – mi smo ogledalo i glas naše zajednice. Svaki nastup, proba, nošnja i pesma koju izvedemo ima korene u ljudima među kojima živimo. Zato je za nas od suštinskog značaja da taj odnos bude živ, obostran i pun poštovanja, tvrdi Bursać.
Prva zlatna medalja za Ljukovčane razlog je da se još jednom osvrenemo na nju.
-Svaki trenutak koji sam proživela u folkloru ima poseban značaj u mom srcu. Ako bih morala da izdvojim, to bi bio početak rada sa decom i veliki uspeh koji smo ostvarili ove godine na 63. Muzičkom festivalu dece Vojvodine i prvi put u naš KUD i naše selo doneli zlato za našom mešovitom grupom, ističe sagovornica.
Uzori ovoj mladoj devojci su članovi nacionalnog kulturno – umetničkog društva.
-Volela bih da sarađujem sa Nacionalni ansamblom „Kolo“, jer smatram da gajimo istu ljubav, posvećenost i trud i da bih sa njima na sceni uspela još više da prikažem moju viziju do sada, a takođe viziju u budućnosti, ambiciozna je ova devojka.
Pred ovim mladim ljudima su novi izazovi.
-Što se tiče razvoja našeg KUD-a u narednom periodu, smatram da će sve ići lepim tokom, i da će biti još novih uspeha, više članova, nekih novih prijateljstava, druženja i najbitnije još veće ljubavi prema folkloru, planira Mirjana.
Ona kaže da folkloraši ne menjaju suštinu tradicije, već način na koji se ona prenosi.
-Naš cilj nije da mladi postanu „čuvari tradicije“ iz obaveze, već da je zavole, razumeju i ponesu kao deo svog identiteta – na svoj način, tvrdi Mirjana Bursać.
Sa verom u Boga sve se može, imamo kapacitet, mladost i znanje, što će nas odvesti u nove pobede i priznanja, završava naša sagovornica.
M. Stupar
