Piše: Nemanja Milošević
Proleće. Došlo vreme da se troše preostali dani starog godišnjeg odmora i napune baterije za nove radne pobede. A, ima li boljeg odmora od opuštanja na vodi?
Zato sam čvrsto rešio da se od ove godine posvetim ljubavi iz detinjstva. Pripremio sam stare štapove, metnuo dozvolu u džep i krenuo u ribolov. Od obale Save, pa sve do dunavskih rukavaca podaleko od Mitrovice. Obilazio sam kanale i dobar deo sremskih jezera. A, pošto novinar nikad ne spava, pa čak ni kad je na odmoru, nisam mogao, a da bar malo ne njuškam i istražujem.
I primetio sam nešto poražavajuće. Naša jezera, uprkos tome što je svako povereno nekom nadležnom organu na upravljanje i održavanje, prilično su zapuštena. Do nekih, poput Čalmanskih, gotovo je nemoguće prići zbog loših puteva i amazonskog rastinja. Mesta za pecanje su neiskrčena i nepristupačna, iako ribolovci plaćaju lepe svote novca za godišnje dozvole za rekreativni ribolov.
Dobro, nije tako baš svuda. Primetio sam, obilazeći sremska jezera, i jedan interesantan fenomen. Na njihovim obalama često su načičkane mini-vikendice i kamp-prikolice, neke i sa pravim pravcatim dvorištima. A vodi je jedino moguće prići na tim mestima, pa se čovek, ukoliko reši da zabaci udicu pred nečijom prikolicom, prosto oseća kao da je ušao na tuđe. Međutim, postavlja se pitanje da li je taj prostor zaista nečiji?
Pa, naravno da jeste. Nije mi bilo teško da pročeprkam po katastarskim parcelama i proverim šta je tu čije. I, kao što sam i mislio, ispostavilo se da je u pitanju javna svojina. S tim u vezi, prošlo mi je kroz glavu još jedno pitanje. Šta bi bilo ako bih ja, na primer, parkirao kamp-prikolicu na sred gradskog parka i prisvojio jedan njegov deo? Epilog bi, razume se, bio poznat.
Setimo se i početka radova na uređenju jezera Borkovac na području Rume i Iriga. Prvi posao nadležnih bio je uklanjanje ilegalno postavljenih objekata na obali, a nikome, čini mi se, nije palo na pamet da se zapita kako su oni uopšte dospeli na to mesto i na njemu ilegalno stajali godinama?
Vidim, mnogim ribolovcima smeta ova pojava, jer se, realno, radi o uzurpiranju dela javnog prostora. Ali, kad čovek malo bolje razmisli – ništa nije potpuno crno, niti je potpuno belo.
Kao što rekoh pre par pasusa, naša jezera su zapuštena i o njima, osim udruženja građana i aktivista poput onih u Erdeviku ili Sotu, niko računa ne vodi. A nadležnima se, izgleda, više isplati da puste pojedince da prisvoje deo obale i urede ga, nego da to učine sami, što im je zapravo u opisu posla. Zato, sa jedne strane, imamo ljude koji uzurpiraju obalu, ali je sa druge strane održavaju pristupačnom, čistom i uređenom. Da ih nema, neka od jezera se od šiblja ne bi mogla ni nazreti. Pravo solomonsko rešenje problema.
A, kada bi se makar deo novca od ribolovnih dozvola trošio na održavanje obale i mesta za ribolov, uz redovnu kontrolu uzurpiranja javnog prostora, na našim jezerima bilo bi mesta za sve. Svi srećni i svi zadovoljni.
