Dok većina ljudi vrhove vidi kao cilj, Vladimir Beara iz Nove Pazove u njima pronalazi početak. Početak novih iskustava i prevazilaženja sopstvenih granica. Bitan je put, a ne vrh. Do krajnjeg uspona čovek najviše nauči o sebi. Ovim rečima sagovornik opisuje avanture na planinama, a poslednja u nizu je Grosglokner, najviši vrh Austrije (3.798 metara nadmorske visine), još jedna bitka sa prirodom koju je dobio. Savladao je Elbrus (Kavkaz) na 5.642 metra nadmorske visine, Mon Blan (4.884), ali po težini akcije, ovaj planinski vrh na Alpima spada u prvu kategoriju.
-Izuzetno teški uslovi, jedina smo ekipa iz Srbije ove godine koja je otišla do kraja, dok su se ostali vratili zbog dubokog snega. U tri ujutru smo krenuli, sa ciljem da u planinarskom domu, onom najbližem vrhu, prenoćimo u zimskoj sobi. Nakon 13 sati pešačenja, bez jasne staze i velikim nanosima snega, do struka, došli smo na odredište. Pogled je bio fenomenalan, 360 stepeni, a vidi se čak i Mon Blan kada je vedro. U zimskoj sobi nema grejanja, sve je zaleđeno, jedini spas za malo toplote je sveća, koja takođe služi da se otopi sneg i pije kao voda. Poslednjih 500 metara, tehnički deo uspona, trajao je oko osam sati, a zahteva navezivanja drugara, držanja na sidrištu i ostale planinarske tehnike – objašnjava Vladimir i dodaje:
-Sačekali su nas sunce i oblaci, uz sjajan pogled. Na preko 2.500 metara nadmorske visine stvaraju se uslovi za pojavu visinske bolesti, gubitak apetita, blaga vrtoglavica, ali na sreću niko iz naše grupe nije imao simptome. Spust je teži od uspona, ljudi se opuste i misle da je lakše, a baš tada se dešava najviše nesreća, gde od pogrešnog koraka život zavisi. Ipak, motivacija za spuštanje je pivo, kobasica i topao tuš, tada ovozemaljske stvari dobiju na vrednosti – kroz osmeh će naš sagovornik.
Ciljeva mu ne manjka, već mu je u mislima Pamira (Kirgistan) gde ima lepih vrhova sa preko 7.000 metara nadmorske visine, a radi se o nastavku čuvenih Himalaja. Međutim, Vladimir ističe da svašta može da se vidi u Srbiji, kao i na Balkanu, mnogo toga je neistraženo. Kao iskusan planinar, navodi da je Fruška gora odlična za početnike, a i za one koji žele ozbiljan trening. Zbog njenog terena pređe se mnogo visinskih metara veoma brzo.
-Grosglokner smo planirali već neko vreme, išli smo u organizaciji PD “Vukan” iz Požarevca i vodiča Zorana Pavlovića, koji je predvodio mini ekspediciju od osam ljudi iz cele Srbije. Za takve uspone taj broj ljudi je optimalan, da se formiraju dve naveze koje mogu da podrže jedna drugu. Svi smo imali iskustva na sličnim planinama i terenima, pa nije bilo posebne tehničke pripreme, bitno je da se razumeš sa ljudima u navezi, od kojih ti zavisi život. Fizička priprema uglavnom podrazumeva trčanje i brzo hodanje – kaže Novopazovčanin.
Pre 24 godine doživeo je prvo iskustvo, na Juhoru kod Jagodine. Kampovalo se tada na samom vrhu, u šatoru, na iznenađenje šumara koji ih je zatekao, s obzirom da je reč o najvećem leglu zmija na toj planini. Nije mu mnogo trebalo da zavoli prirodu, kao i većini ljudi koji se upuste u avanture tog tipa, mada nije ih teško razumeti, okruženje, zdravlje, druženje, samo su neki od benefita.
Vladimir je pečat u planinarenju ostavio i u svom kraju, iz drugarske priče gimnazijalaca nastalo je Planinarsko – sportsko društvo Stara Pazova. Osnovano je početkom decembra 2018. godine, a naš sagovornik pored činjenice da je jedan od osnivača, obučen je i za vodiča.
Trenutno PSD Stara Pazova ima četiri vodiča, a broji oko 250 aktivnih članova, po čemu spadaju u brojnija društva u Srbiji. Vladimir ističe da sam broj nije bitan, već koliko su članovi aktivni i da li prepoznaju vrednosti za koje se čovek zalaže kada je reč o prirodi. Osim klasičnih akcija ovo društvo usmereno je ka edukaciji, u toku godine organizuje se nekoliko osnovnih planinarskih obuka koje podrazumevaju korišćenje opreme, odeće, ishrane, tehničke stvari i slično, kao i predavanja na različite teme, promocije knjiga ljudi koji su ostvarili uspehe na Južnom polu, Mont Everestu…
Osnovno za svako planinara je cipela, koja glavu čuva, ističe Beara, a sve ostalo je manje bitno. Kada se ide na ozbiljniju planinu nivo zahteva je veći, preporuka je višeslojno oblačenje, kapa, rukavice, od tehničke opreme pojas, karabineri, cepin (čekić) i dreze (šiljke) na cipeli. Bez toga, u planini gde je led, sneg i ozbiljniji nagib, svaki pokušaj je više nego rizičan.
-Neposredan kontakt sa prirodom, ljudima, osećaj slobode, pogotovo na većim vrhova, takmičiš se sam sa sobom i pomeraš sopstvene granice. Na planinama se uvek dobro jede, pogotovo smo mi Sremci omiljeni kod drugih zbog toga. Za mene je planina beg iz betonske stvarnosti – zaključuje ovaj iskusni planinar.
Planina uči čoveka strpljenju, odgovornosti i poštovanju prirode, vrednostima koje ostaju i kada se sa vrha siđe.
S. Branežac
