Od Sremske Mitrovice do Ostroga ima 486 kilometara, upravo onoliko koliko ih je, noseći ranac težak 12 koligrama na leđima, peške za 14 dana prešao Miloš Topalović. Bio je ovo, kako sam priznaje veliki test fizičke, ali i snage uma, međutim svaki korak koji je na ovom putu napravio imao je cilj da podigne svest ljudi i upozna ih sa pričom o Dejanu Radojičiću, dečaku koji boluje od epilepsije i lakšeg oblika cerebralne paralize.
Želja za hodočašćem kod 29-godišnjeg Mitrovčanina postojala je već neko vreme, međutim tek nedavno se odlučio da je ostvari. Pripremao se mentalno, dok u svoju telesnu snagu nije sumnjao.
-Već duže vreme imao sam želju da krenem na hodočašće, pratio sam putem društvenih mreža momke koji su to učinili pre mene, što me je dodatno motivisalo. Sviđao mi se taj oblik humanitarne pomoći, jer sam želeo s jedne strane da pomognem, a s druge da testiram sebe, svoju mentalnu i fizičku snagu, i da proverim da li sam spreman za jedan ovakav izazov. Kontaktirao sam nekoliko fondacija kako bi moje hodočašće pomoglo njihovom radu. Međutim, iskreno, nisu mi se svideli njihovi uslovi i podrška koju bi mi pružili, pa sam se odlučio da pomognem nekome iz svog grada. Nakon što sam istraživao na internetu, odlučio sam da to bude Dejan. Po donošenju te odluke, nisam kontaktirao Dejanovu baku Milanku, koja je njegov staratelj, već smo se sreli pre puta i to na njenu inicijativu. Ona je želela da me upozna i pozvala me, tako da sam otišao u njihov dom i sada me, kako kaže, Milanka, smatra za drugog unuka. Koliko sam ja bio oduševljen njenim pozivom, ona i Dejan su višestruko bili oduševljeni što sam odlučio da pešačim za njega– priča Miloš.
Posle upoznavanja on često poseti baku i unuka, koji mu se uvek raduju i sa kojima je ostvario posebnu vezu.
-Fizički sam verovao da sam dovoljno spreman, jer treniram u teretani više od decenije, a pre toga sam se bavio boksom i fudbalom, tako da sam praktično ceo život u nekom sportu. Ipak, hteo sam psihički da se spremim, jer je sve zapravo u glavi – dodaje 29 –godišnjak i nastavlja:
-Krenuo sam iz Sremske Mitrovice 16. marta, napravio plan puta i trudio se da ga se pridržavam. Osmislio sam gde je najbolje da prespavam i odmorim. Dve etape su bile posebno teške, jer sam morao prepešačiti 66 kilometara od jednog odmarališta do drugog, ali sam ipak izdržao. Prešao sam ukupno 486 kilometara od Mitrovice do Ostroga, sve magistralnim putem. Iako sam mogao da idem i kroz Bosnu, čime bih skratio put za oko 80 kilometara, odlučio sam se za duži, jer mi je bilo važno da budem na prometnom putu. Hteo sam da ljudi vide moju misiju i da saznaju za Dejana kako bi mogli da mu pomognu. Prikupio sam 8.000 evra za njegovo lečenje, i tu moram da istaknem građane Crne Gore koji su zaista dosta donirali.
Na svom putu prošao je kroz gradove i mesta poput Šapca, Valjeva, Kosjerića, Sevojna, Zlatibora, Prijepolja, Pljevlje, Đurđevića Tare, Žabljaka, Šavnika, Nikšića, a na Ostrog je stigao posle dve nedelje, tačno na jutarnju liturgiju.
-Računao sam da će mi da stignem do odredišta trebati 9-10 dana, ali na kraju mi je trebalo 14, jer sam već treći dan dobio ozbiljne žuljeve na nogama (čak njih 14) i morao sam napraviti pauzu kako bih ih sanirao, koliko god to bilo protivno mojoj volji. U Crnoj Gori sam sam bio primoran da posetim hitnu pomoć, gde su mi previjali noge. Najteže mi je bilo kada bih dolazio u smeštaj da odmorim i prespavam. Noge se tada počnu „hladiti“. Pio sam lekove protiv bolova, magnezijum, i pokušavao da maksimalno oporavim noge, međutim svakog novog dana, čim bih prešao novih desetak kilometara, bolovi su se vraćali, noge su postajale teške, javljali su se grčevi – objašnjava Miloš i navodi da je u svakom mestu bio dobrodošao, a posebno je izdvojio Žabljak, gde ga je ugostio u svom domu čovek kojeg ranije nije poznavao i sa kojim se sprijateljio za svega par minuta.
-Moram da navedem da su me Crnogorci oduševili, tamo sam sjajno dočekan, medijski ispraćen, dobio sam fantastičnu podršku. Predsednica Opštine Pljevlja me je ugostila i utisak koji nosim iz svih gradova i mesta kroz koja sam prišao su fantastični. Inače, tokom celog puta ljudi su mi pomagali na razne načine – kupovali su mi hranu, vodu, sve što mi je bilo potrebno, a najbitnije je da su pomoć pružali i novčano, što i jeste bio cilj – prikupiti sredstva za Dejanovo lečenje – kaže Mitrovčanin.
Put je, priznaje on, u svakom pogledu bio izazovniji od očekivanog.
-Iskreno, put je bio daleko teži nego što sam očekivao, kako fizički, tako i psihički. Desilo mi se dva ili tri puta da sam bio na izmaku snage i bio sam na ivici da odustanem, ali upravo u tim trenucima, molitva mi je pomogla da nastavim dalje. Sećam se trenutka kada sam do Zlatibora imao još 10 kilometara, a nisam mogao da napravim ni korak. Tada sam se molio, i nakon molitve dobio sam novu snagu – kao da iza sebe nemam nijedan pređeni kilometer, te sam nastavio put. Duhovna snaga molitve me je terala napred – kaže Miloš.
Osećaj kada je stigao na krajnje odredište je, kako sam ističe, teško rečima opisati.
-Rekao bih samo da je bilo emotivno, bio sam srećan i plakao sam u isto vreme. Uspeo sam! Nikada ništa lepše za svojih 29 godina nisam doživeo i zahvalan sam na ovom iskustvu tokom kojeg sam puno toga naučio. Testirao sam sebe, pobedio sve prepreke koje sam naišao na ovom putu, a ujedno pomogao mom sugrađaninu. Ispunjen sam, zadovoljan i još uvek pokušavam da saberem sve utiske i posložim u glavi tih 14 dana – kaže naš sagovornik.
Ovo iskustvo ga je, kako kaže, promenilo na bolje iz više razloga. Sada na mnoge stvari i ljude gleda drugačije.
-Shvatio sam da svuda ima dobrih i loših ljudi, oni koji će pomoći, ali i onih koji će kritikovati i u svemu naći neku manu. U samom mom najužem okruženju bilo je onih koji su verovali, ali i onih koji su sumnjali u mene. Ipak, dokazao sam da što zacrtam to mogu i da ostvarim i ponosan sam na sebe – završava Miloš.
D. Tufegdžić
Foto: privatna arhiva
