Kada je pre 35 godina počinjao da se bavi obućarskim zanatom u svojoj rodnoj Beški, Jovan Milenković je bio prvi u svojoj porodici koji je odlučio da postane obućar i živi od tog posla. Zanat je bukvalno krao od tadašnjeg poznatog beščanskog majstora.
-Pošto sam završio školu za metaloglodača, a posao se nije ni nazirao, video sam da moram da se prekvalifikujem u hodu, kako bih sebi obezbedio zaposlenje, počinje priču majstor Jovan, prisećajući se kraja osamdesetih godina dvadesetog veka, kada mu je valjalo osamostaliti se i početi radnu karijeru.
Jovanov brat je tih godina otvorio metalsku radionicu u staroj ambulanti u Beški, ali naš majstor nije sebe video u gomili gvožđa, pa je odlučio da nauči zanat za popravku obuće, računajući da, dok je naroda biće i cipela.
-Nisam se prevario, zavoleo sam obućarski zanat, s godinama učio sve veštine i mogao pristojno od toga da živim već skoro četiri decenije, ako se ima na umu da se od ovog posla niko nije obogatio, kaže Jovan Milenković, jedan od preostala dva inđijska obućara.
Vremena su tih godina bila podeljena, narod je bio ili bogat, ili siromašan, sredina je teško opstajala.
-Oni koji su imali, imali su za nove cipele, a oni koji nisu, bili su prinuđeni da potraže usluge obućara i da krpe što se okrpiti može, objašnjava naš sagovornik, upoređujući svoje početke sa današnjim vremenom, koje, kako kaže, umnogome podseća na davne devedesete godine.
Međutim, prednosti prošlog vremena su višestruke, kvalitet obuće nemerljiv je u odnosu na cipele u kojima hodamo poslednjih decenija.
-Nije bilo kineske i turske obuće, industrija bivše Jugoslavije držala je standarde prave kožne, udobne obuće, koju nije trebalo popravljati svako malo, tvrdi majstor Milenković.
Najpopularnija je bila cipela od italijanske kože, kvalitetna i zdrava za nogu.
-Pendžentirali smo te cipele, stavljali gumu da ih zaštitimo, posle čega se polovinom devedesetih godina mnogo otišlo u nekvalitet.
Kupovala se jeftina obuća koja nije mogla ni sezonu da izdrži, priča obućar.
U međuvremenu, i moda se promenila, patike su preuzele primat u nošenju.
-Mnogo se više nose patike, i kod muškaraca i kod žena. Izgubila se kvalitetna sandala, iz čizama se ide u papuče, pa se u skladu sa tim promenama pravi i obuća za jednu sezonu, kaže sagovornik.
Kvalitetna obuća nikada nije bila jeftina, samo što se pre četiri decenije lakše izdvajao novac za nju.
-Za valjanu cipelu danas moraš da daš pola plate, zato se pribegava jeftinijim opcijama koje češće vode kod obućara, i tako idemo u krug, priča majstor Milenković.
Najvažniji deo alata u obućarskoj radionici je čekić, dok je posao poslednjih godina modernizovan novim presama i alatima za rad.
-Mora da se prati tehnologija i u obućarstvu, nekada se sve ručno radilo i lepilo, a sada postoje mašine i daleko je lakše, ali ni to nije dovoljno da zainteresuje mlade generacije.
Dok smo sedeli u majstorkoj radionici, gospođa koja je ušla dala nam je ideju da pitamo majstora za koliko često se traži farbanje obuće.
-Oduvek se traži, samo što su nekada postojale tri boje cipela, crna, braon i bež, a danas nema kakvih boja nema, što šarenije to modernije, našalio se ovaj zanatlija, pokušavajući da odgovara istovremeno i mušteriji i našim novinama.
Vremena su donela najrazličitiju modu za cipele, sve je moderno i nema pravila.
Nekad se znalo, nosila se cipela šimika, posle koledžica i sandala sa dva kajišića i to je to, a sad se nosi sve živo, objašnjava majstor Jovan, podsećajući da nema više letnje i zimske obuće, u modi su i letnje čizme i zimske cipele, dok sandale skoro više i da nema.
Snegove i mrazeve pre nekoliko decenija mogla je da izdrži samo dobra cipela od boks kože, prave pravcate.
-To se danas teško može naći, proizvodi se serijski nekvalitetna obuća, koja ugrožava i našu kičmu i mišiće, pa na kraju i nervni sistem, podseća zanatlija, govoreći o značaju dobre cipele.
Da bi se lepo živelo od obućarskog zanata mora se biti najbolji među majstorima. Kao i u svakom poslu, mora se raditi i usavršavati. Ili ćete biti najbolji, ili će vas progutati, tvrdi naš sagovornik, nagoveštavajući da nema mladih generacija koje žele u šegrte.
-Sigurno dvadeset godina nije niko ušao u radnju da pita za posao. Zanat nije lak, ali nije lako ništa, međutim, mladi ne žele da idu za obućare. Kolega je već u penziji, ja sam blizu, i posle toga pitanje je ko će popravljati obuću, nezadovoljan je inđijski majstor, podsećajući da su slova plavog flomastera kojim je napisan oglas za radnika izbledela stojeći na vratima.
Izumiranje starih zanata evidentno je modernom dobu, kao da za njima nema više potrebe, iako posla ima.
-Mladi drugačije gledaju na život, ne razmišljaju mnogo o budućnosti, interesovanja nema iako još jednom kažem da od ovog posla može pristojno da se živi, sigran je obućar.
U svojoj karijeri majstor Milenković imao je različite zahteve od strane mušterija.
-Sužavao sam kožne suknje. Pošto nijedna krojačica nije htela da prihvati kožu, žene su donosile kod mene da sužavam suknje, krpim torbe, bušim rupe na kaiševima, priseća se naš sagovornik, navodeći da je Inđinčanima uvek bio na raspolaganju, i za intervencije koje nemaju nikakve veze sa cipelama.
Najveća želja ovog zanatlije je da ova naša priča bar nekog mladog čoveka okrene obućarskom zanatu, da ima ko da nasledi radionicu u inđijskoj „žutoj zgradi“, da dvojica kolega na miru odu u penziju, sigurni da će Inđinčani hodati sigurnim koracima.
Mirjana Stupar
