Piše: Boris Miljković
Jovan je bio sin jedinac. Bio je odličan đak i dobro dete. Voleo je Srem više od svega. Voleo je konje, puline i sve što ide uz našu ravnicu. Njegovi su držali uvek dobre konje, pa je i on nastavio tradiciju.
Otišao je u vojsku, bio u specijalnim jedinicama. Zakačio ga rat. Kada je došao kući, više nije bio isti. Sremac je to, paor dobre duše. Volele su ga i devojke…
Već je bilo vreme da se ženi, al` džaba. Kafane, muzika, svirci, pevačice i piće su učinili svoje. Lumpovao je često do zore. Šorom bi ga pratili svirci kada ide kući. A takav je bio, da taj nije lego. Već iz kafane u štalu i na njivu. Pa spavaće doveče…
I čudo jedno, kući i ovako nije pio. Samo uz svirce i tamburaše one naše dobre sremačke. Nosio je on muku u sebi. Mati. Imaš u Sremu te matere koje vole svoju decu isto kao i druge, možda čak i više. Od te brige su mnoge majke svoju decu živu saranile.
On je vol`o jednu devojku i ona njega. Velika to ljubav bila. Al` mati ni da čuje da se on ženi sa njom. A devojka čestita. Al` mati se pita. Ne može Jovan na mater, a ne može ni protiv sebe.
I džaba. Godine prolazile, on “ter`o kera”, i udade se devojka. Tih dana neke kiše bile, letnje. Kažu samo je u kućerku ležao i pušio, s vremena na vreme kafu popio. Otac ga tužno gledao, pa ženi rekao da im je upropastila sina jedinoga.
A ona samo priča: “Ta proć`e ga, mani, nije ona za našu kuću. Nać`e drugu”.
E nekada je tako bilo, da ti mati rođena rak rana bude.
Već je jesen stigla, posla puno. Jovan je radio još više, ali ni iz kafane izlazio nije.
Sremac guja ljuta, ali mati je mati. Poštovalo se to. Prolazile su godine i tražila je mati sad ženu za Jovana. Samo kriterijumi pali, sad može sve. Može i žena sa decom, daj šta daš. Samo bi se nasmejao Jovan, zatvorivši kapiju za sobom i ko veli: “Šta si tražila, to si i dobila”.
Neki su kaz`li da se i u crkvi zarek`o da se nikad ženiti neće. Mati je sve klečila, molila, ali on ni da čuje. I prolazili su dani, nedelje, meseci, godine. Jednog prolećnog dana je upregao konje da obiđe žita i mlad ku`ruz. Dok se penjao na kola, pobelio je odjedared…
Otac mu reče, videvši: “Daj, idem i ja sa tobom, moram i ja da vidim”. Jovan, uzevši kajase, samo mu besno pokaza da otvara kapiju…
Već će veče početi da pada, a Jovana iz atara nema. Upregnu stric i otac konje i u njive. Imali su šta videti. Konji stoje tamo dole kod vratina, a Jovan zaspao ispod lada od bagrena. Zaspao zauvek. Klekao otac, pa mu stavio glavu u krilo. Miluje ga i plače: “I rat si sine preživeo, ali mati puno brinula. I od brige te saranila…”
Ilustracija: Branko Oreščanin
(Inspirisan nekim pričama koje sam slušao i nekim ljudima koje sam znao. Ovakvih stvari je bilo mnogo u Sremu. I mnoge ljubavi su se završavale nesretno zbog toga. Bilo je to vreme kada se poštovao i roditelj i reč. Al` eto, neki roditelji su od silne brige upropastili svoju decu)
