Piše: Nemanja Milošević
Verovali ili ne, u Srbiji su se ovih dana pojavili viškovi mleka! Uprkos tome što i ptice na grani znaju da je situacija u oblasti mlečnog govedarstva već godinama unazad prilično nepovoljna za primarne proizvođače, pa i krajnje kupce, nekim čudom sada mleka imamo na pretek.
Čak su se nedavno i neke velike mlekare ponudile da otkupe ove viškove, kako nam svo to silno mleko ne bi propalo. A, bilo bi šteta, s obzirom na to da nam, kako čujem, izvoz i nije baš naklonjen, pre svega zbog viška aflatoksina u sirovom mleku.
Međutim, našem čoveku kvalitet baš i nije na prvom mestu. Srpski želuci su, očigledno, otporni na aflatoksin, isto kao što su otporni i na one plastične sireve (ja ih tako zovem) iz uvoza, koji iz dana u dan pune rashladne vitrine domaćih trgovina, što se takođe dovodi u vezu sa viškovima sirovog mleka. Pa, zašto bismo prerađivali domaće mleko, kad možemo da uvezemo polubiljni sir za manje novce i prodamo ga po istoj ceni? A to što Srbin sir od mleka gotovo da ne može da nađe u trgovini, a da pritom ne plati čitavo bogatstvo, manje je bitno. Da ne govorim o mleku koje na ringli ključa poput posne supe, bez trunke kajmaka, i jogurtu koji se secuje do pola flaše. Pričalo se onomad da u te flaše i tetrapakove stavljaju i mleko praškaste strukture, ali ni to, izgleda, nije toliko bitno.
Zanimljiva mi je ovih dana bila i vest da su neke mlekare, čim je stočarima isplaćena dodatna stimulacija od 100.000 dinara za junice-prvoletke, ne baš beznačajno spustile otkupne cene, kako bi se novac namenjen našem seljaku, dinar po dinar, slio u kasu otkupljivača.
I dok proizvođači negoduju, negoduju i kupci, koji litar mleka u marketima plaćaju čak tri puta skuplje od otkupne cene.
E sad, s obzirom da se formiranje cena kod nas baš i ne oslanja mnogo na zakone tržišta, a ponajmanje na odnos ponude i tražnje, više me i ne čudi to što tržišna cena, ne samo mleka, nego i, na primer, sirovog mesa, gotovo ni malo ne zavisi od otkupne cene sirovine. Ona, po svemu sudeći, a pre svega uzevši u obzir sitne novce koje po litru mleka ili kilogramu žive vage dobija stočar, najčešće nastaje po osnovu razlike koju po slobodnom nahođenju formiraju prerađivači i trgovci. Zato i ne čudi građanski revolt, oličen u bojkotu velikih trgovinskih lanaca, koji je krajem januara za samo jedan dan pokazao da neke cene mogu biti niže i do 50 odsto, a da zarada prerađivača i trgovca i dalje postoji.
I tako, gledam sve to, analiziram situaciju i bacam se u razmišljanje. I sve se nešto mislim da u skorije vreme nabavim kozu, kao što je to svojevremeno uradio moj deda. Znam šta ona pase, pa tako znam i šta ja pijem. Što je sigurno – sigurno je!
