PIŠE: ISTORIČAR DANILO JADRANSKI
Vekovima je naša reka Sava radvajala braću Sremce i Mačvane, činilo se da je san o ujedinjenju bio nedostižan. Dok su Mačvani trpeli turski jaram, Sremci su slušali zveket bečkih lanaca pri svakom svom koraku. Kosovski zavet, zvuk zvona sa pravoslavnih crkava i sećanje na svetorodne dinastije Nemanjića, Lazarevića i Brankovića braći sa obe strane Save osvetljavao je put ka zavetnom cilju srpskog ujedinjenja. Slušao sam priče od starih Sremaca kako su njihovi dedovi pre Prvog svetskog rata često boravili na vidikovcima Fruške Gore odakle se pružao pogled na tada već slobodnu Mačvu. Kada bih ih neko susreo na putu ka planini usledilo bi pitanje „Kuda si naumio?“ a odgovor bi glasio „Idem da se nagledam mile Srbijice“.
Prelazak srpske vojske u Srem septembra 1914. godine probudio je nade da je ujedinjenje blizu, ali je ono moralo da sačeka još četiri godine. Neprijateljska vešala po Mačvi, logori u Aradu, Nađmeđeru i drugim mestima nisu ugasili plamen Kosovskog zaveta. Početkom novembra 1918. godine sloboda i ujedinjenje u Srem je upravo došlo iz Mačve, a 24. novembra 1918. godine na skupštini u Rumi donete je konačna odluka da se Srem prisajedini Srbiji. Posle vekovne borbe braća su jedni drugima pošli u zagrljaj bez straha da će neko na Savi zapucati ili na drugi način onemogućiti da brat Mačvanin zagrli brata Sremca.
Dan 24. novembar nije samo značajan za Srem, to je praznik svih nas, jer smo se za jedan korak približili Lazarevom zavetu o čemu je svedočila i pesma „Čuj Dušane tebe Srbi zovu“ koja u jednom svom delu kaže „Čuj, Dušane Srbe sa svih strana Kosovska je kletva sad isprana“. U zadnje vreme pojavljuju se razne priče kako se Sremci i Mačvani ne vole, kako ih Sava razdvaja i kako su to dva sveta. Neka spikeri i dušmani pričaju, a mi znamo istinu, znamo da su braća vekovima gledali jedan u drugog, znamo da Sava nas nikada nije razdvajala nego spajala a oni koji su dolazili sa namerom da na našu reku ponovo stave granične straže „putovali su sa povratnom kartom“.
Dokaz ovoj tvrdnji je i zajednička borba Sremaca i Mačvana u Drugom svetskom ratu. Isto, zanimljiva simbolika jeste i otvaranje pešačkog mosta „Sveti Irinije“ na Vidovdan 1994. godine. Srem i Mačva su spojeni na dan najvećeg srpskog praznika, a most je poneo ime hrišćanskog mučenika koji je poštovan sa obe strane Save i koji je zbog svog zaveta i vere stradao da bi se sjedinio sa Hristom, isto kao i naši stari preci na svom putu ka srpskoj slobodi.
D. Jadranski
