Gotovo da nema čoveka u ovim krajevima koji nije čuo za Dragutina Dragana Remeckog. Čuveni autor i voditelj emisije “Dodati život godinama”, omiljen je ne samo među starijom populacijom, nego uživa i poštovanje mlađih ljudi. O njegovoj profesionalnoj karijeri svi već znaju mnogo, gledajući ga dugi niz godina na malim ekranima, ali postoji jedna stvar u njegovoj biografiji zbog koje nedvosmisleno zaslužuje da se nađe na stranicama našeg lista.
Detinjstvo u Bešenovu
Naime, malo ko zna da je ovaj čovek, pre nego što je prvi put stao pred televizijsku kameru, dobar deo svog života proveo u Bešenovu, selu za koje ga vežu nostalgične uspomene iz nekih prošlih vremena.
– Ništa lepše nego vratiti se toliko godina unazad i prisetiti se lepih dečačkih i dana iz rane mladosti. Kada su Turci palili sela po Fruškoj gori, Bešenovo su obišli. Kada je sultan pitao zašto su ga sačuvali, rkeli su: „Beše novo, pa ga nismo zapalili“. Kažu da je selo tako dobilo naziv. Majka mi je živela u tom selu, dok se nije udala i otišla u Rumu. A ja, čim sam stasao da mogu koliko-toliko da razmišljam o sebi, a to znači da sam imao 4-5 godina, počeo sam da provodim dane u Bešenovi. Bilo je to lepo vreme, s obzirom na tadašnje uslove života. Iako sam morao da ustajem rano sa braćom, bilo mi je lepo i po čitav raspust provodio sam tamo. Kad oni ustaju da rade u 4 sata ujutru, i ja sam se budio i odlazio sa njima u njivu. Bilo je to vreme volovskih kola i zaprega, pa se do njive putovalo i po nekoliko sati. Sa njima sam, koliko-toliko, radio i provodio dane dok nije došlo vreme da krenem u školu. Plakao sam, jer nisam želeo da idem u školu u Rumu, želja mi je bila da idem u školu u Bešenovu – seća se sa osmehom na licu Dragan Remecki.
Čovek se, kaže, tokom boravka u nekom mestu saživi sa ljudima i mestom u kom boravi i počne da ga smatra svojim domom. Došla su vremena kada je tokom školovanja bio u Rumi, ali čim dođe letnji ili zimski raspust, sedao bi u autobus za Bešenovo i tamo provodio vreme sve do ponovnog polaska u školu.
– Tamo nije bilo odmaranja. Tamo sam bio deo porodice, sredine u kojoj boravim – u poslu, radu i slobodnom vremenu. Bio sam tu da pomognem, da li na njivi ili u vinogradu. Tada su kosačice za žito vukli konji, potom se vezivalo u snopove, a sve se radilo u mobi. Bio sam mali i pomagao koliko se moglo, da donesem vode ili nešto od kuće. A kada bi se sve donelo u dvorište, došla bi jedna ogromna mašina – vršalica koja je povezivana kajševima sa traktorom i to je bila prava atrakcija za nas, decu. Krave i volove smo terali u „stranu“ i čuvali. Igrali se čobanskih igara. Tako smo provodili vreme, ali dani su nam bili ispunjeni i bili smo srećni. U drugom-trećem razredu, bacali smo ručno đubrivo pod kukuruz, i kako sam stasavao, više sam učestvovao u svim aktivnostima. Naravno, nekad je bilo teško, ali život sa tim ljudima bio je neprocenjiv – priča naš sagovornik.
Nezaboravna druženja
Ovo selo za njega je bilo posebno bez obzira na godišnje doba. Sa svojim Bešenovcima, u to vreme bez mobilnih telefona, računara i interneta, stekao je uspomene koje čuva u srcu čitav život.
– Tokom leta, druženja su bila nezaboravna. Zagradimo potok ašovima i motikama i tako smo pravili bazenčić u kom bismo se kupali. Bili smo potpuno prljavi od te vode, pa smo se prali na đermu, odakle smo i pili vode kad bismo ožedneli. Takođe, išli smo u Prnjavor, koji je tada imao pravi pravcati bazen. Tu smo odlazili nedeljom, kada niko ne ide na njivu. Tamo smo se kupali i provodili slobodno vreme. Dolazili su tamo i đaci iz okolnih mesta na neku vrstu rekreativne nastave. Išli smo i na jezero u Mutalj, sve dok nije pukla brana. Nezaboravni su bili i praznici – maškare, Božić, Badnji dan, slave… Toga u to vreme nije bilo po gradovima, a selo je ove običaje ipak imalo, uprkos politici koja nije baš bila u skladu sa tim. U Domu kulture su se održavale igranke. Tamo je moglo da stane par stotina ljudi, a iznad su bile prostorije Dobrovoljnog vatrogasnog društva, gde su meštani dežurali. Hoću da kažem da je u selu bilo mnogo više sadržaja, uprkos tome što mnogi nisu imali ni telefon, ni televizor. Imali su samo tranzistore. Pred prodavnicom se sedelo i pilo pivo, a kod Mije berbera se sedelo i čekalo na red. Sedeli su i oni koji nisu dolazili na šišanje ili brijanje. To su bila mesta okupljanja – seća se Remecki.
Prodaja sečenih lubenica
Nekada nije bilo sela u Sremu u kom domaćini nisu sadili bostan. Lubenice sa ovih prostora bile su nadaleko poznate kao najlepše i najslađe, pa nije bio redak slučaj da sremski seljaci bostan prodaju u Bosni.
– Brat od tetke je sadio po jutro-dva lubenica. Napunimo kombi lubenicama, pa idemo u Bosnu. On ode da obavi šta treba, a ja sedim i prodajem lubenice. Tada sam prvi put video da se lubenica seče na parčiće i prodaje, što je nekad u Sremu bilo nezamislivo, a danas je postalo sasvim normalno – priča Remecki.
Al se nekad dobro jelo
Uprkos tome što se životni standard nekada značajno razlikovao od današnjeg, na selu se ipak dobro jelo. Ili je to tako, ili su se nekada ljudi više radovali nekim malim stvarima, koje su danas postale uobičajene.
– U mlin u Mitrovicu nosilo se žito, a onda sam kao dete u jednoj kutiji od 4-5 kilograma nosio brašno u pekaru, a kući se vraćao sa hlebom. Čekao se i dan kada se u kući peče hleb. Uveče se zamesi, a ujutru se ustaje rano, premesi, pa se testo ubacuje u saćure, a potom, kad naraste, ubacuje u zažarenu peć. Hleb se pekao na lozi, odnosno ostacima od zalamanja i orezivanja. Taj hleb i te lepinjice bile su nam omiljene, a štrudle nisu bile ni blizu današnjim, čije testo nije nikakvo. Nedeljom se jela supa od golupčića, koje smo hvatali na tavanu. Pohovali su se golubiji batačići, koji su se prosto topili u ustima. Ništa od toga nije bilo slađe – seća se Dragan.
Selo je bilo živo
Kao i svakom dečaku, i Draganu je najveći doživljaj bilo druženje sa starijim momcima.
– Pratili smo starije, da vidimo ko će da se nađe sa kojom devojkom, što se u to vreme krilo. Kada vinograd počinje da zri, subotom i nedeljom, momci pohvataju piliće, spakuju slanine ili šta već imaju, i odlazimo u vinograd, u one vinogradarske kućice. Tu se spavalo i provodilo vreme, kuvao se paprikaš, a bilo je i ponešto, naravno, da se popije. Ta životna slika govorila je da je selo ipak bilo živo – priča naš sagovornik.
Bilo je to vreme kada je bilo sasvim normalno da se učitelju u vreme svinjokolje nosi čvaraka i kobasica, što je danas nezamislivo. U to vreme, ovaj čin bio je shvatan kao znak pažnje i poštovanja, uprkos tome što su, deca kao deca, na račun učitelja zbijala šale, pa čak i pevala pesme. Škola je bila puna dece, a selo živo i puno ljudi, međusobnog uvažavanja, beskrajnih razgovora i zajedničkih trenutaka koji su sada ostali daleko iza nas.
N. Milošević
