Jarak-I dok većina nas mašta o uređenijem i lepšem životu negde preko bare, mladi Kanađanin iz okoline Toronta, Džulian Gauco i njeogva supruga Džesika ceo život su maštali o živou u Evropi. Zahvaljujući tamošnjem poslovnom partneru rodom iz Srbije, ovaj mladi bračni par je posle kratkog boravka u Mađarskoj svoje mesto našao u Srbiji i to ni manje ni više nego u sremskom selu Jarak. Bila je velika hrabrost, ali i mladalačka radoznalost spakovati kofere i sa samo 17 godina doći na potpuno nepoznat teren, pa su Džulijan i Džesika posle kratkog boravka u Novom Sadu i trogodišnjeg života u prestonici, svoje mesto za život našli u Jarku. A koliko su se „primili“ na život u Srbiji najbolje govori činjenica da su mlađem, sada devetomesečnom sinu dali ime Jovan.
Džulijanu posao programera i dizajnera sajtova daje slobodu da živi i radi u bilo kom kutku sveta. Posle užurbanog i stambeno skučenog Beograda, jedan boravak u Sremskoj Mitrovici ih je naveo da potraže nekretnine u ovom kraju. Kuća u Jarku sa velikim dvorištem, kako kažu, za njih je prava sloboda koju na zapadu čovek ne može tako lako da iskusi. I to samo sa 22 godine, koliko imaju i Džulijan i Džesika.
-Nikada nisam Kanadu doživljavao kao svoj dom, iako sam rođen tamo. Još kao tinejdžer sam dolazio u Evropu i znao sam da ću se kad tad smestiti negde na starom kontiinentu. Tokom trećeg boravka u Evropi smo bili u Mađarskoj, prelepoj Budumpešti i Segedinu, nakon čega smo došli u Novi Sad. Posle toga smo bili dve tri godine u Beogradu tokom teških godina pandemije i zatvaranja. Tražili smo malo mesto na dobroj lokaciji, mnogo slobode, gde je život prirodniji i pristupačniji u odnosu na veliki grad. I eto nas. Ovo je prvo mesto posle čitavog zapada gde ćeš sresti ljude kakve nećeš naći ni na jednom mestu, govori Džulijan.
Srpski jezik naučili tek u Jarku
Džulijan i Džesika već prilično dobro govore srpski jezik i kažu da su ga naučili tokom dvoipogodišnjeg života u Jarku. Za to je zaslužan prisniji život u selu, komšije koje su voljne da pomognu, izađu u susret, popiju kafu…
-Kad smo stigli u Novi Sad nismo znali ni reč srpskog jezika, a u Beogradu smo naučili samo osnovne stvari. Ovde, na primer, imamo jednu komšinicu Slavku koja je svakodnevno dolazila kod nas-ona priča na srpskom, mi na engleskom, niko nikog ne razume… Ali vremenom naše poznavanje jezika postalo je sve bolje i time i život daleko lakši, kaže Džulijan.
Tokom ovih pet godina samo su tri puta bili u Kanadi, putovali su širom regiona, ali za Srbiju kažu da je njihovo dom. Jarak posebno, zbog dobre lokacije, bezbednosti, dobrih komšija, manjih troškova života, velikog dvorišta punog zelenila. Za Kanadu kaže da više nije obećana zemlja kako se većini čini, a sloboda i život bez kredita moguć je jedino na prostorima poput naših. Dodaje da kuća sa tolikim dvorištem u kojoj sada živi za prosečnog Kanađanina je izuzetno težak finansijski poduhvat.
-Imali smo sreće da nađemo staru, ali dobru kuću, koju pomalo sređujemo, onoliko koliko možemo. Kada smo došli ovde imali smo samo bele zidove, jedan kauč i jedno drugo. Ovo je idealno jer imamo svoj mir, ali ima i ljudi oko nas, za razliku od nekih južnijih krajeva gde su mnoga sela napuštena, kaže mladi Kanađanin i dodaje da ako bi se selio iz Srbije, to bi bila Bosna i da je opčinjen jezerom Perućac.
Sremac postaneš kad zamešaš čvarke i odeš na vašar
Posao programera, marketinga i dizajnera omogućava njemu i njegovoj porodici da žive i rade bilo gde dokle god je interneta. U Jarku već uveliko odlaze na pecanje, druže se sa komšijama, a pravi Sremci postali su odlaskom na rumski vašar i kupovinom patuljastog jarca koji je kućni ljubimac zajedno sa ostalim psima u dvorištu.
-Ovo je sada naš dom, da je savršeno nije, nije nigde, ali volimo ovo mesto. Kad odemo negde volimo da se vratimo u našu kuću. Moja deca će ići u vrtić u Jarku, ići će u školu u Jarku, što bliže to bolje. Ovde se svi poznajemo i nikakav problem ne vidim u tome da moja deca idu u seoski vrtić i školu, kaže Džulijan.
Komšija najrođeniji rod
Shvatio je Džulijan da su komšije najrođeniji rod. I to je deo srpske i kulture Srema. Kaže u početku su svima delovali čudno, ali vrlo brzo su susedi ti koji su ovoj mladoj i hrabroj porodici pomogli da se osete kao kod kuće.
-Krenem u šetnju na desetak minuta, vratim se posle dva sata jer je ovde sasvim normalno da zastaneš i pričaš sa ljudima. Sa komšijama sam učestvovao u svinjokolju, imam pušnicu u dvorištu gde sušim meso, naučio sam da topim čvarke, zavijam sarmu. I moja žena isto, kaže Džulijan.
-Njegov posao je meso, a ja sam već naučila sve kada su kolači u pitanju. Uveliko pravim krempite, baklave i brojne kolače. Kao i Džulijan, i ja sam se ovde prilično navikla uz pomoć komšija i stekla pravi porodičan dom. Važno je što sve radimo zajedno, dodaje Džesika.
Poštovati kulturu zemlje u kojoj živiš
Ono što je značajno i čega je Džulijan i te kako svestan jeste činjenica da je on sa suprugom došao u drugu zemlju u kojoj je stvorio i porodicu i da zemlju koja ga je prihvatila mora da poštuje.
-Ja sam sada ovde. U svojoj kući mogu da pričam engleski, ali poštujem sve ono što je Srbija. Ako sam odlučio da živim ovde, poštujem jezik ove zemlje, običaje, zakone, kulturu, jer to je bio moj izbor da dođem ovde. Ja ne želim da ovde govorim ljudima da žive kao Kanađani, mogu samo da ih upoznam sa tim kako je kod nas, dodaje Džulijan.
Zauzvrat je, kaže, prihvaćen kao da je rodom iz Srema i to sve zahvaljujući ljudskim kvalitetima na koje je naišao ovde. Na to ukazuje kanadskim gostima koji ih posećuju, posebno svojim i Džesikinim roditeljima.
Za sada njegova porodica u Srbiji živi na osnovu dozvole boravka koju uredno produžava u policijskoj stanici. I vozačku dozvolu je lako dobio na osnovu kanadske, a jedina muka bila je da nauči da vozi automobil sa manuelnim menjačem.
-Prvi automobil sam kupio u Beogradu, a do tada ne da nisam vozio, već nikad nisam ni video manuelni menjač. Kako smo stanovali u centru, jedino vreme kada sam mogao da učim da vozim je noću, kada nema saobraćaja. To mi je bila najveća muka, zaključuje šalom Džulijan Gauco, sada već možemo reći kanadski Sremac.
Tako se u selu Jarak dolaskom dvadesetdvogodišnjih Džulijana i Džesike bar malo popravila demografska slika. U ovom selu stiglo je njihovo potomstvo-sinovi Emilio (dve godine) i Jovan (devet meseci). A selo je to nagradilo na najbolji način-ljudi koji žive u njemu pomogil su ovim mladim ljudima da Jarak, Srem i Srbiju dožive kao svoj dom.
